Jedina bolest koju čovek sam bira
Povodljiv karakter, trendovi i pozitivni stav prema drogama doveli su do toga da se dileri više ne kriju, zavisnici ne plaše da budu primećeni, a deca sve češće umesto na užinu troše na drogu, koja osim što je dostupna, jeftina. Opijati se konzumiraju na javnim mestima, učestalost se povećava, ali šta kada se stigne do crte odakle nema nazad?
“Razlog zbog kog sam zakoračila u svet droge bio je radoznalost... Tada je za mene to nije bilo drogiranje ako ne koristim heroin, ali usput bih menjala. Ako nisam na heroinu, onda bih bila na sto drugih stvari, ali bih ljudima pričala da se ne drogiram. Na lečenje sam krenula kad mi je bilo svega preko glave, fizički sam bila u jako lošem stanju i onda sam zaista razumela da lečenje ne podrazumeva deset dana fizičkog 'skidanja', već da je potrebno da nešto drugačije uradim sa svojim životom", priča Monika Žugić, koja je uspela da pobedi ovu vrstu zavisnosti i vrati se normalnom načinu života.
Kada nije u pitanju radoznalost, onda je reč o nedostatku roditeljske pažnje, osećaju inferiornosti, višku slobodnog vremena ili novca, lošem okruženju ili čak potrebi da se bude drugačiji. Bezbroj je razloga da se posegne za drogama, ali kada problem postane ozbiljan onda postoji samo jedan - želja za životom adekvatnim lečenjem.
Prema evidenciji MUP-a, najveći broj počinilaca krivičnih dela držanja, stavljanja u promet i uživanje opojnih droga je starosti između 21 i 30 godina, a najčešće zaplenjena vrsta droge je marihuana. Broj uživalaca droga ne prestaje da raste, a starosna granica se sve više spušta. Većina tinejdžera u Srbiji proba marihuanu sa 12-14 godina, dok prema nekim podacima najmlađi zavisnik ima samo devet.
Kod zavisnika postoji nekoliko faza razvoja bolesti. Najteže je, u prvoj fazi, proceniti u kojoj meri je zavisnost razvijena. Najčešće na lečenje dođu ljudi uzrasta između 25 i 35 godina kada se pacijent nalazi u drugoj fazi zavisnosti, kada su već formirane i fizička i psihička zavisnost, ličnost pacijenta promenjena, a njegova porodica suzavisna, odbjašnjavaju doktori klinike za lečenje narkomanije "Dr Vorobjev".
Kada je vreme za lečenje?
Ni najbolji lekari ni najskuplji tretmani ne mogu da pomognu zavisniku ukoliko on nije spreman i čvrsto rešen da ostavi drogu, pa tako stručna pomoć i kontrola od strane porodice nisu dovoljne ukoliko ne postoji neophodna motivacija pacijenta. U suprotnom, lečenje vrlo teško može da uspe, jer se pacijent onda ne izoluje iz narkomanskog društva, uzima alkohol tokom terapije, ne poštuje odluke lekara i slično.
"Rehabilitacija je u suštini zaista teška, ali pre svega sama ta odluka da se prihvati cena lečenja. Čovek mora zaista da se potrudi da dođe do jedne ozbiljne promene u njegovom životu kako bi se rešio problema zavisnosti, a sam prvi korak je jako težak", objašnjava Monika Žugić ujedno član organizacije bivših zavisnika "Izlazak" koja pomaže osobama sa ovim problemom na osnovu svog iskustva.
Problem kod osoba koje uspeju da se izleče jeste odbijanje u društvu i nemogućnost ostvarivanja resocijalizacije, jer se dešava da ljudi nakon rehabilitacije nailaze na otpor, neprihvatanje i nepoverenje porodice, problem u nalaženju posla, kao i odbijanje od društva. Još teže postaje kada su u pitanju ljudi sa lošijim obrazovanjem. Pa se malo po malo vrate na staro. Ta mera socijalizacije je jako značajna, ali jako mala u našoj zemlji, smatra Monika.
Prevencija kao najbolji oblik suzbijanja narkomanije
Upoznavanje široke populacije sa drogama i njenom štetnom delovanju na društvo dobro organizovanom prevencijom i akcijom najbolji je način da se smanji broj potencijalnih korisnika. Preuzimanje mera i aktivnosti spadaju u primarnu prevenciju i podižu svest o problemu na najbolji način.
"Najefikasnije je da se programi prevencije organizuju još u predškolskom dobu, nastave kroz školski sistem, a zatim organizuju tribine kako bi se uvela redovna praksa brige i upoznavanja sa štetnim posledicama. Potrebno je da programi prevencije obuhvate i stave akcenat na zdrave stilove života, na primer izgradnjom terena i drugih sportskih objekata, ali i redovnim informativnim časovima", smatra sociolog Jasmina Đoković.
Ministarstvo unutrašnjih poslova sprovodi više projekata kroz predavanja i radionice koji za cilj imaju prevenciju i zaštitu mladih od psihoaktivnoih supstanci, među kojima su "Droga je nula, život je jedan" i "Bezbednos detinjstvo – bezbednosna kultura mladih". Ovi projekti ujedno ukazuju i razviju kod dece veštine snalaženja u teškim situacijama, kako objašnjavaju iz MUP-a.
Kada je vreme da se zapitate?
Roditelji su ti koji poslednji saznaju da njihovo dete ima ozbiljan problem, a kada to shvate, već je vreme za lečenje. Pre svega traže savet, jer ne znaju kako da reaguju u takvim situacijama. Neki koji problem i primete, odluče da ne reaguju i prave se da ne vide ništa, nadajući se da će proći. Samohrane majke koje imaju decu od dvadeset i više godina boje se da reaguju, jer je reč o poodmakloj zavisnosti. Zbog svega toga potrebno je reagovati na prve znake upozorenja.
"Roditelji treba da imaju na umu da se marihuana zloupotrebljava čak od 11.-12. godine. Dete tada postaje povučeno, umorno, ne vodi računa o svom izgledu, ne može da se koncentriše, izlazi sa novim društvom, dolazi do pogoršanja odnosa sa svim članovima porodice, novac iz kuće nestaje. Tada roditelji treba da urade test na prisustvo narkotika u urinu, koji je moguće nabaviti u apotekama", poručuju doktori sa klinike.