Naša ćerka je u stvari sin

U jesen 2009. dobili smo divnu crvenokosu devojčicu. Obukli smo je u ružičasto i čipku i kupili lutke sa kojima će se igrati kad malo poraste. Ali naša Luna je imala drugačije planove. Nisu je zanimale lutke, nego kamiončići, automobilčići i dinosaurusi. U prodavnicama je odmah išla u deo za dečake.

"Mama, kupi mi ovo!" To bi obično bio aviončić ili muška majica. Udovoljavala sam joj, ali se i pitala šta nije u redu. 

Kada je napunila dve i po godine, u jednoj prodavnici je otišla u sekciju za muški donji veš: "Ove hoću!" Bile su to gaće sa likom Spajdermena. Kasnije sam pročitala da je biranje muškog veša (ako je devojčica u pitanju) jedan od pet znakova da imam transrodno dete (dete koje ne prepoznaje svoj pol koji joj je dat rođenjem i oseća da je suprotnog pola).

Čim je napunila tri godine rekla je: "Želim da budem dečak."

"Zašto?" - pitala sam je.

"Hoću da budem vozač na trkama."

"I devojke to mogu, kao Danika Patrik."

Ali, kako je razgovor tekao, shvatila sam da njena želja nije da bude snažna žena. Ona je zaista bila muško, nije samo htela da se oblači kao dečaci. To nam je "zvanično" saopštila kada je napunila tri godine.

Proučavala sam tu temu i naučila da transrodnu decu ne treba sputavati, jer mogu da padnu u depresiju, odaju se drogama ili da, u najgorem slučaju, odluče da izvrše samoubistvo, jer ne mogu da budu oni što jesu u duši.

Počeli smo da joj kupujemo mušku odeću. Onda smo pobacali sve minđuše. ošišali smo je na kratko. Bila je oduševljena i sijala je od sreće. Tada mi je bilo jasno da radimo pravu stvar. 

Stiglo je i vreme za predškolsko, pa sam joj rekla:

"Ako već hoćeš da budeš dečak, izaberi muško ime."

"Može li Luna-dečko?"

Nasmejala sam se. Izabrali smo da se zove Sem, što je neutralno. Za slučaj da se ipak "odluči" da bude devojčica. 

U predškolskoj ustanovi smo napisali da se naše dete oseća kao dečak i da mi to poštujemo. Oni su nam izašli u susret.

Luna je "postala" Sem sasvim prirodno. Porodica je to mnogo teže podnela. Dobili smo privlačnog i lepog dečaka, ali trebalo nam je vremena. Često sam plakala kada su mi ženice u prodavnici govorile kako imam lepog sina. 

Kada smo se preselili u Kaliforniju, tamo je bilo mnogo komlikovanije. Njegovi učitelji, uglavnom posvećeni vernici, isticali su da je bog stvorio čoveka i ženu i da je tu sve jasno. Nisu ni znali o čemu se radi u našem slučaju.

Znali smo da u toj školi u koju smo otišli može samo da mu bude gore, pa smo potražili novo mesto na kojem će mu biti ugodno. Uspeli smo u tome. Bila sam najsrećnija majka na svetu, kada sam upoznala prosvetne radnike koji nas razumeju.

Sve vreme smo, blago, pokušavali da je ubedimo. Ali, ona je želela da igra fudbal.

Šta nam donosi budućnost? Želim samo sreću mom sinu i to je sve što mi je važno. Nema nam druge, vremenom ćemo morati da pribegnemo hormonskim terapijama i operacijama. Već u osmoj godini on može da počne da koristi blokere za pubertet, što će ga sprečiti da se razvija kao žena. Ozbiljnije odluke dolaze u 15. godini, kada bi trebalo da počne hormonska terapija, što će izazvati sterilnost. Čekaju ga veoma ozbiljne odluke.

Operacija promene pola je dozvoljena od 18. godine pa nadalje. Lakše je pretvoriti muškarca u ženu, ali proces za našeg sina je i dalje vrlo komplikovan. Nadamo se da će, kada odraste, nauka otići dovoljno napred da to ne bude toliko bolno i opasno. A do tada, ovako razgovaramo:

"Mama, kada ću imati pišu kao moj tata?"

"Kad porasteš, sine."

Ići ćemo redom i polako. Za sada mi je jedino važno da našeg sina ljudi prihvataju kao ono što jeste - jedan od dečaka iz škole.