NOVA ULOGA NEMAČKE: Trenutak istine Angele Merkel

Poslednji pokušaj da se rat u istočnoj Ukrajini obustavi diplomatskim putem kraće je trajao nego prvi pokušaj u septembru. Novim sporazumom, koji je kao i prethodni zaključen u Minsku, defakto se priznaje da je Ukrajina podeljena vojnim putem.

Ali gde je linija podele i dalje nije poznato jer je Marijupolj i dalje napadnut sa istoka, koji je strateška luka na Crnom moru. Autor ove analize, za “Danas”, je Joška Fišer, koji je bio šef nemačke diplomatije i vicekancelar od 1998. do 2005.

Putin je ostvario glavni cilj ruske politike, a to je uspostavljanje kontrole nad istočnom Ukrajinom. Zapravo, Minsk II je samo odraz činjenica na terenu. Pitanje koje se, međutim, i dalje postavlja jeste da li je bilo pametnije dopustiti jedinoj sili koju Putin shvata ozbiljno, odnosno Sjedinjenim Državama, da vodi pregovore. S obzirom da Rusija baš i ne poštuje Evropu, to će najverovatnije pre ili kasnije postati neizbežno, piše Danas.

Koja je uloga Nemačke u krizi u Ukrajini?

Ipak, uprkos rizicima, važno je da Nemačka i Francuska u saradnji sa EU i SAD preuzmu na sebe diplomatske napore. Iako je inicijativa za postizanje Minska II ukazala da je politički uticaj Evrope manji nego što bi trebalo, njome se takođe potvrđuje neophodnost saradnje Francuske i Nemačke, kao i to da je uloga Nemačke u EU promenjena.

Ta promenjena uloga se odražava u samoj Merkelovoj. Deset godina koje je provela na vlasti uglavnom je obeležila nova nemačka era "Bidermajera". Sunce je obasjavalo Nemačku i njenu ekonomiju, a Merkel je smatrala da je njena najveća dužnost da očuva osećaj blagostanja među građanima tako što ih neće uznemiravati politikom. Ali zbog novog značaja koji je Nemačka dobila u Evropi, brutalno je okončana "neobidermajerska" era Merkelove. Ona više ne definiše svoju politiku "malim koracima"; ona sada strateške pretnje shvata ozbiljno i s njima se direktno suočava.

To važi i za krizu u Grčkoj u kojoj Merkel, uprkos imidžu koji ima u javnosti u južnoj Evropi, nije pružila podršku "grabljivicama" u svojoj partiji i administraciji. Zapravo se stiče utisak da je Merkelova i te kako svesna opasnosti, koja se ne može kontrolisati, da bi Grčka mogla da napusti evrozonu, mada će se tek videti da li može da pokaže dovoljnu odlučnost da obnovi propalu politiku mere štednje koja je nametnuta Grčkoj.

Bez obnove te politike, čiji je cilj podsticanje rasta, Evropa će i dalje biti uznemiravajuće slaba i spolja i iznutra. S obzirom sukob Rusije i Ukrajine, to predstavlja sumornu prognozu jer su unutrašnja slabost i spoljne pretnje direktno povezane.

Grčka kriza je kriza suvereniteta, a ne evra

Grčka je takođe pokazala da je kriza evra manje finansijska kriza, a više kriza suvereniteta. Omogućivši pobedu partiji Siriza, koja se protivi merama štednje, grčki birači su se usprotivili uspostavljanju spoljne kontrole "trojke" (Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond) ili bilo koga drugog nad njihovom zemljom. Ipak, ako Grčka bude izbegla bankrotstvo, za to će imati da zahvali samo novcu stranih poreskih obveznika. I biće gotovo nemoguće ubediti evropske poreske obveznike i vlade da obezbede još nekoliko milijardi dolara bez proverljivih garancija i neophodnih reformi.

Konflikt u Grčkoj pokazuje da evropska monetarna unija ne funkcioniše jer se demokratski legitimna suverenost jedne zemlje sudara sa demokratski legitimnom suverenošću drugih zemalja. Države-nacije i monetarna unija se ne slažu. Ali nije teško shvatiti da ukoliko bi došlo do "Grexita", jedini geostrateški pobednik bi bila Rusija, dok bi u Evropi svi bili gubitnici.

Grčka će, treba reći Nemcima, ostati član evrozone, a očuvanje evra će iziskivati dodatne korake ka integraciji, uključujući transfere i "federalizaciju duga", pod uslovom da za to budu osnovane odgovarajuće institucije.

Takav korak će iziskivati hrabrost, ali alternative, nastavak krize evrozone i povratak na sistem država-nacija, mnogo su manje atraktivne. U svetlu dramatičnih globalnih promena i direktne vojne pretnje Putinove Rusije po Evropu ove alternative uopšte nisu alternative, a grčki "problem" izgleda beznačajno.

Merkel i francuski predsednik Fransoa Oland treba još jednom da preduzmu inicijativu i konačno postave evrozonu na zdrave noge.

Nemačka će morati da olabavi svoj voljeni finansijski kaiš, a Francuska će morati da se odrekne od dela svoje dragocene političke suverenosti. Alternativa je da se stoji po strani skrštenih ruku i posmatra jačanje evropskih nacionalista.