ODA VLADI DIVLJANU: Iz Dalmacije, iz srca!

Na društvenim mrežama pojavila se beleška koja je posvećena nekom prošlom vremenu, sreći, ali i Vladi Divljanu, koji je danas preminuo u 57. godini.

"Eto, vratila se i ja u tamo neke daleke godine i postala devojka mala, a puno mi ga je žao. Mlad je još bio i puno je još mogao razveseliti devojaka mladih. To ti je život", glasi jedan od komentara na mrežama.

Reči koje su rasplakale mnoge prenosimo vam u celosti.

Devojke male

Mala od suside je došla izvanka. Sidila je, kaže, na rivi sa društvom, a stol do njih su sidili neki Crnogorci.

"Ajme kako mi nekako smišno i lipo govore ti Crnogorci!" rekla je. "Kako?" pitam je ja.

- Ne znan. Ali baš nekako lipo. Lipo ih je čut. Crnogorce i Srbe. Volin ih slušat kad pričaju.

Ona ima 19 godina. Nije nikada bila u Crnoj Gori. Niti u Srbiji. Pripada novoj, meni nerazumljivoj generaciji, ali na zvuk srpske ekavice i crnogorskog "smišnog" govora reagirala je isto onako kako smo ja, i većina mojih splitskih prijateljica, reagirale onih nekih godina, kad bi ih čule. Srbe i Crnogorce.

Nama je na primjer beogradska ekavica osamdesetih dolazila kroz muziku. Padale smo u nesvist na tu ekavicu, bila nam je nekako nježna i seksi. Kupovale smo ploče od "Idola", "Električnog Orgazma" i ostalih bendova. Samo da bi slušale, da bi uživale u mekoći tog govora. Idoli su nam bili posebni - "Devojko mala"  u svakoj od nas je budila želju da postane nečija "devojka mala". Da se držimo za ruke s nekim, idemo u kino i ljubimo u mraku u zadnjem redu...

Bila su to, izgleda, poprilično romantična vremena. U našim snovima, svaki budući momak iz mašte je izgleda otprilike ka Vlada Divljan. Onako crn, i onog pomalo sjetnog pogleda ka iz filma. Otprilike ka James Dean koji ti šapuće nešto na ekavici. Samo šta nam je Vlada bija lipši. A i bija je nešto bliže, uostalom.

To šta je trideset godina posli jedna divojka mala od devetnajst godina izjavila kako joj ekavica i crnogorski "smišno" tj. lipo zvuče, znači da mi, divojke male iz onog vrimena, nismo volile Vladu i ekipu na bazi bratstva i jedinstva, nego na bazi toga da su to bili stvarno lipi zvuci. Mekani. Nježni. Drugačiji, a bliski. Uz njih smo postajale ženstvenije, koketnije, snenije.

Srca puna sna dale smo kasnije ko zna kome, svaka nekome ko je izgleda ka da nam može kupit kišu. I ljubit našu sjenku.

I oblak pod kojim stojim ja. I pod tim oblakom naivnosti, iščekivanja i ludosti, sva lica onih godina.

Vlada je otiša ranije nego šta je u redu. Pesma jednog grada, na koju se pjevuckalo i čeznulo i ljubilo u mnogim gradovima ondašnje zemlje, zastala je na čas.

Ustajem iz kuta sjećanja, i ponovo vrtim longplejku.

Kako to škripuckanje smišno, kako lipo zvuči...