OTAC JE PREDOSETIO OLUJU I POSLAO NAS NA BEZBEDNO: "Saznala sam preko TV-a da su moji proterani i da Knin gori"
I dok je sve gorelo, rušilo se i raspadalo, oni su bezbedno provodili raspust u Srbiji. Kao da je znao, otac ih je samo mesec dana ranije poslao za Srbiju na letnji raspust, sa koga se više nikada nisu vratili na svoje ognjište.
"Predosetio je, znam. Uvek je mogao da nasluti kad se nešto loše sprema. Tako nas je i 1991. poslao ovamo, u Banju. Zahvaljujući njemu smo i izbegli čitavu muku i sve ono što su druga deca morala da prežive. Mi nismo“, priča Splićanka koja je mesec dana pre toga maturirala i proslavila punoletstvo, poslednji rođendan u svom selu, svojoj kući, svojoj porodici.
Strašne vesti na TV-u
Bili su bezbedni, ali ne i bezbrižni. Za kolonu koja se spremala i progon koji je počinjao saznala je slučajno.
"Moj rođeni brat, rođak i ja otišli smo u Igalo. Jednog dana upalim televizor i odjednom prepoznajem Knin. Svuda dim, vatra, sve gori. To mi privuče pažnju, pojačam, i tad saznamo: Knin je pao, Srbi su proterani. Stric nam ništa nije pričao", priseća se Milena Dukić-Vujić za SrbijaDanas.com.
Ljubav jača od rata
"Mi smo imali sreće da ne budemo u koloni, ali je strašno bilo to kako su se ljudi tražili po Bosni. Moja najbolja drugarica se srela sa dečkom i iz straha da svako pođe svojim putem i nikada se više ne sretnu, ona se samo javila roditeljima i otišla sa njim. Posle toga se za njega i udala."
Osam danja strepnje
Danima ništa o njima nisu znali, čak su bili i razdvojeni. Deda i baba su putovali automobilom, a otac i majka sa ostalima traktorom. U traktorsku prikolicu poneli su vredne stvari, zlato i novac, pršutu i vino.
"To se ispostavilo pametnim, jer su u putu imali čime da se hrane. Nismo čuli ništa o njima osam dana, sve dok moj deda, koji je prvi stigao u Srbiju, nije prešao u Sremsku Mitrovicu. Odatle su nam rođaci samo javili da je živ, on nije ni bio u stanju da priča. Kasnije su nam javljali za svakoga redom", priča ona.
Taj jedan poziv...
To su bili trenuci straha, brige, patnje i iščekivanja, ali i najveće sreće kada su stizali prvi pozivi, znaci da su živi i da su dobro.
Ključ od našeg izgubljenog raja
U tim sekundama kada čovek shvata da je primoran da beži glavom nosi prvo čega se seti. Milenina majka je sa sobom ponela ključ od kuće. "Dugo smo se posle toga smejali tome. Ona je uredno zaključala vrata, a beži od neprijatelja, i ponela ključ sa sobom. Valjda se nadala da će se vratiti. Rekli su im bili 'Vi idete samo do Knina, dok se ovo sve ne smiri'. Tu su im ipak rekli da će morati dalje... Ali, taj ključ još čuvamo."
"U sećanju mi je jedino ostao taj osećaj sreće, taj prvi poziv iz Sremske Mitrovice kada smo čuli za dedu. Ta radost da su živi. Međutim, mi se još dugo nismo videli. Dok smo se svi smestili i skupili na jedno mesto stigao je već septembar."
Imala je tu sreću da dane detinjstva ne pamti po sablasnim licima punim strepnje i učestalim zvucima bombi i granata. Svega dva dana bila je tamo dok se bombardovalo, a samo jednu noć od svih pet godina rata živela je u strahu. Ipak, strah je učinio svoje nekoliko godina kasnije kada se našla tamo.
Pred vratima svog srušenog ognjišta.
Garež, uspomene, dom...
"Prvi put sam se vratila 1998. godine, među prvima. Ne znam da li je iko tada iz Srbije išao. Prijavila sam se kod tetke u Slankamenu i uzela pograničnu propusnicu. Prešla sam hrvatsku granicu i, iako je propusnica bila samo za pograničnu zonu, uputila sam se dalje, bez dokumenata, bez ičega, sama. Strašan je bio osećaj kad sam došla u Split. To je strašan prizor kad ti odeš negde gde si proveo ceo život, gde je bilo puno ljudi, a gde je sad sve srušeno, životinje uginule... Unutra sama garež. U ruševinama sam našla flašice kad smo bile bebe, neke takve male uspomene. Još uvek čuvam punu kesu sa tim stvarima.
Taj prvi put kad se vratila među ruševine svoga doma bilo je za nju nešto najstrašnije što je doživela, ikada. Kasnije je tamo odlazila sa svojim mužem i decom, ali drugim osećajem i mišlju da tamo više ništa nije isto, niti će ikada biti.