PESMA SMRTI: Muška poezija Konana Varvarina

Konan Varvarin je divan, muški strip i filmski junak - veoma malo govori, a toliko toga odradi. Bije mačem, rukama, nogama, na konju, peške, trči, jaše, penje se uz visoke kule, vodi ljubav sa zanosnim lepoticama, deli pravdu... U pauzama između retkih progovaranja, morao je o nečemu misliti - a te misli je pretočio u poeziju. Mušku, tananu, finu, grubu, a nežnu poeziju. Takve poezije se ne bi stideo gotovo ni jedan pesnik.

Pročitajte kako je to nekada bilo u stripovima "Konan saga" koje su izdavale "Dečje novine". Opevano je čak i nezamislivo - smrt nesalomivog, mišićavog Varvarina!

 Pesma smrti Konana Simerijanca

Put je bio dug i težak

a nebo je bilo hladno i bilo je sivo:

mrtvi, beli mesec, je bio smrznuta lopta

u bledilu osvita dana,

ali i lopov i bludnica, i kralj i stražar,

ratnik i čarobnjak, vitez i pesnik...

Svi su oni jahali celim putem sa mnom!

 

Vetar je bio oštar kao nož,

dok je duvao sa vlažnih, slanih mora;

olujni vetar je njihao avetinjski svet,

sablasno, crno drveće, golih grana...

Ali, ja sam ispio penušavo vino života

vino pljačke, pohote i boja,

sve do gorkog dna.

 

Kao dečak, došao sam sa divljeg severa,

u gradove svile i greha.

Sa bakljom i čelikom, krvlju i plamenom,

osvojio sam sve što jedan čovek može osvojiti.

Da, kockao sam i dobio u đavolovoj igri,

sjaj i slavu i dobar glas,

i cerenje mrtvačke glave smrti.

 

Bilo je neprijatelja koje je trebalo uništiti,

i prijatelja koje je trebalo voleti i verovati im.

Kruna koje je trebalo osvojiti i odbaciti,

i usana koje je trebalo požudno ljubiti,

i pesama kroz crnu noć i svetli dan

i vina za ispijanje do same zore.

Šta mari što će na kraju ostati samo prašina?

 

Zadobio sam svoj deo vašeg dragog kamenja i zlata,

koje se smrvilo u prah.

Okusio sam sve najbolje što život može da pruži,

jer đavo daje pustoš...

Grob je dubok i noć je hladna.

Svet je lobanja puna truleži koja zaudara,

i ja se smejem vašim malim bogovima.

 

Uzan put je vodio kroz prokletu zemlju,

svu sprženu i crnu...

Ali, mi smo bili vesela gomila,

koja nije ni tražila lakši put.

Razbojnici i pljačkaši i palikuće.

Život jaše nasmejan sa moje desne strane,

a iza leđa mi jaše smrt.

 

Put je bio prašnjav i dug.

O, Krome, kako čovek ožedni!

Ja sam star i trom, a smrt je jaka,

ali meso je i rođeno da umre.

Pozdravljam vas, Bogovi! Jašite sa mnom,

uz radost i pesmu,

pod ovim praznim nebom.

 

Čuo sam debele, prepredene sveštenike,

kako jadikuju o tome da duša je prokleta.

Oni kupuju i prodaju raj za zlato,

i samo za zlato.

U plamen sa sveštenicima ili bez njih!

Sići ću skerletnim stepenicama u pakao

i kockati se za presto đavola!

 

Bez straha sam gledao životu u oči,

treba li da se prepadnem ako je smrt u blizini?

Život nije ništa drugo do igra smrti,

a ja sam igrao mnoge u ratničkim godinama.

Pozdrav svim prijateljima koje sam stekao,

robovima, mačevaocima i ponekoj devojci.

Ne dajem rado ni stopu puta kojim sam išao,

puta koji se završava OVDE!