Potopljeni ruski nuklearni reaktori - potencijalna kataklizma na Arktiku (KARTA)
U predelu oko Severnog pola u budućnosti može biti svakojakih problema među kojima nisu isključivo geopolitička i ekonomska borba Rusije, SAD, Kanade, Norveške i Danske za resurse koji se kriju ispod mora i leda.
Prethodnih nekoliko godina svet se setio da postoji i Severni pol. Ne samo kada se u kvizu postave pitanja ko ga je prvi posetio ili ko ga je prvi preleteo, nego i da taj deo sveta ima upotrebnu vrednost.
Globalno otopljavanje podstaklo je pomisli o kraćoj morskoj ruti od istočne obale Azije do Evrope koja će biti moguća od jula do septembra već od sredine veka (procena je da bi put od Roterdama do Jokohame bio kraći za 40 odsto od rute preko Sueckog kanala).
Drugi značaj Arktika leži u resursima nafte, prirodnog i tečnog gasa, kao i ruda metala koje se nalaze ispod tečnog i čvrstog prekrivača, koje bi produžile aktuelne zalihe fosilnih goriva za nekoliko decenija. Pomenuta petorka već se raspravlja ko ima pravo na koji deo predela.
Postoji, odnosno tek će da se razvije, i treća dimenzija važnosti Arktika, osobito dela između evropskog dela Rusije i Severnog pola.
Sovjetski savez je bio zemlja nemarna prema prirodnoj sredini. Region Noriljska je gotovo nemoguć za život zbog eksploatacije nikla. Ako se okupate u uralskom jezeru Karačaj bukvalno ćete umreti jer su njega smeštali radioaktivan otpad u prvim godinama ruske nuklearne aktivnosti.
Praksa beskrupuluznog odlaganja otpada nije samo sovjetska tekovina. I ostale nuklearne sile su to radile, mada su uglavnom izbegavale predel blizu stanovništva i blizu susednih zemalja.
Neki od atola u arhipelagu Maršalskih ostrva su najpoznatiji primeri, pre svih ostrvo Bikini.
Jedno od takvih mesta, gde je bezočno bacan radioaktivan otpad jeste morski pojas od obale Norveške do ostrvlja Nova zemlja. U Barencovo i Karsko more položeno je 19 brodova sa opasnom materijom, 14 nuklearnih reaktora (5 i dalje sadrži gorivo), 735 komada mašina koje su kontaminirane radioaktivnošću i oko 17.000 kontejnera raznih veličina sa istom vrstom otpada. Pored svega, ispod površine leže i tri nuklearne podmornice, podaci su norveške fondacije Belona koja se bori protiv zagađenja prirode širom sveta, najviše u Norveškoj, EU, Americi i Rusiji.
Podmornice K-27, K-278 i K-159 su najopasnije jer nisu planski spuštene u more, odnosno nisu osigurane od eventualnog curenja otpada.
Najveća pretnja je K-27. Napravljena 1962, podmornica je imala tada nov i neproveren tip reaktora koji je odmah počeo da odašilje radioaktivnost. Članovi posade brzo su bili zaraženi, pa je 1982. plovilo potopljeno u Karskom moru, na dubini od 30 metara.
K-278 Komsomolec je problem druge vrste jer se nalazi se preduboko za izvlačenje (1.680 metara), ako otpad počne da ističe. U njoj se nalaze dve nuklearne bojeve glave, kao i istrošeno uranijumsko gorivo.
Norvežani se najviše plaše K-159 jer je najbliža njihovoj obali i, ako otpad procuri, može da zagadi ribu kojom se Norveška hrani i koju izvozi. Zajedničkim poduhvatom, Rusija i Norveška su proverile stanje broda; nema nalaza koji ukazuju na curenje, a dodatnom oplatom sprečena je katastrofa u kratkom roku. Dugoročno rečenje će zahtevati dodatne intervencije.