Priča o čoveku koji je POGINUO DVAPUT: Mama, hoće li biti "Dnevnika" kad se završi rat? (VIDEO/FOTO)

- Ilija O. je poginuo u borbama sa neprijateljem u Rosuljama, predgrađu Kostajnice. On je junački branio svoje vekovno ognjište od razularenih ustaških hordi. Naoružan samo pištoljem marke "ce-ze", neustrašivo je jurnuo na tenk kojim su upravljali pijani i drogirani monstrumi koji žele da unište sve što je srpsko – govorio je spiker na "Dnevniku 2" RTS RTB u avgustu 1995.

Strašne reči pratile su još strašniji snimci čoveka koji gine u neravnopravnoj borbi protiv tenka. Sve to je treštalo na malom televizoru marke "EI Niš" u Smederevu, a s nevericom i očajem u ekran su gledali osmogodišnji Ranko Knežević, njegova majka, kao i brojna rodbina kod koje su samo par dana ranije našli utočište nakon bega iz Kostajnice pod naletom Oluje. Rankove teče, tetke, babe i dede su samo ćutale, a isto je radila i njegova mati pokušavajući da što manje uplaši dete. Ilija O. je bio njegov ujak, a na "Dnevniku" je video borbe ispred kuće u Rosuljama u kojoj je često bio.

Ranko, baš kao i njegova majka, nije znao šta se tog trenutka dešava sa njegovim ocem, devet godina starijim bratom i rođenim stricem s kojim su se rastali u begu iz Kostajnice. Sudbinu ujaka Ilije je saznao gledajući "Dnevnik"...

NIKAD OBJAVLJENI SNIMCI - 13 GODINA KASNIJE

- Ilija O. je poginuo na radnom mestu u okolini Šapca. On je marljivo radio na skupljanju bršljena zajedno sa sestrinim mužem N. Kneževićem. Pao je sa drveta i nastradao, naoružan samo sa deset sopstvenih prstiju – govorio je u sebi Ranko Knežević te 2008, pitajući se zašto "Dnevnik 2" RTS-a nije na taj način izveštavao o drugoj smrti njegovog ujaka kod koga se, u predgrađu Kostajnice, danas Hrvatske, često igrao dok ih nisu proterali u Oluji 1995.

Nije imao snimak ujakove nesreće kada je zajedno sa njegovim ocem skupljao bršljen koji su prodavali cvećarama. Nije imao snimak, ali je tada znao više o montaži i bilo mu je krivo što se novinari nisu potrudili da nešto naprave. Jer, posle Ilijine prve "smrti", Ranko ga je video ponovo. Živeo je s njim u Šapcu gde su se skućili nakon seljakanja po Srbiji gde je za pet godina promenio šest škola. Činilo mu se da je ujakov pad sa drveta relevantnija vest od ujakovog pada pred hrvatskim tenkom. Ipak ga posle te druge smrti neće više videti!

Setio se tad priče njegovog druga Sergeja koji je ratne devedesete proveo daleko od puškaranja – u ravnom i mirnom Banatu. Osim izbeglica koje su novi dom potražile u njegovom selu, on je jedini kontakt sa ratom imao preko "Dnevnika 2" na RTS RTB. Pričao mu je kako ga je strašno nervirao prokleti "Dnevnik" – zbog produženih emisija sa izveštajima sa ratišta često nije emitovan crtani film u 19 i 15. To je, mislio je, doista veliki zločin prema jednom osmogodišnjem detetu.

Pričao mu je Sergej, zapamtio je to jako dobro, kako nije propuštao "Dnevnik 2". Nesrećnih devedesetih nije bila potrebna slava da okupi familiju – to je uspevala da uradi glavna informativna emisija RTS-a. Svake večeri oko 19 sati su se u malu sobicu okupljali svi. Deda je kao u niskom startu sedeo na hoklici i vrteo glavom, baba je sa kreveta naglas komentarisala strahote i zločine, a otac i majka su netrepćući gledali. A, on, osmogodišnji klinac, samo je želeo da u 19 i 15 odgleda trapave pustolovine Vuka Vučka i tate Šalabajzerića. Ili makar, po stoti put, borbu Bananamena sa zlim Jabukamenom koja mu nikad nije dosadila.

- Mama, hoće li biti "Dnevnika" kad se završi rat – upitao je Sergej jedne večeri, možda baš iste one kada je spiker govorio strašne reči: "Ilija O. je poginuo u borbama sa neprijateljem u Rosuljama, predgrađu Kostajnice. On je junački branio svoje vekovno ognjište od razularenih ustaških hordi. Naoružan samo pištoljem marke 'ce-ze', neustrašivo je jurnuo na tenk kojim su upravljali pijani i drogirani monstrumi koji žele da unište sve što je srpsko!"

Ranku ni tada, 2008. godine, nije bilo jasno što je Sergeja mati ućutkivala da bi baba i deda čuli vesti i što mu je objašnjavala šta je zapravo dnevnik. Da je to emisija koja prenosi razne vesti – sportske, kulturne, informativne... A, kada traje rat i vesti sa ratišta. Nikako sebi nije mogao da objasni zašto je to radila, ali je dobro shvatio Sergejeve reči da nikada neće reći pametniju i genijalniju misao nego: "Mama, hoće li biti Dnevnika kad se završi rat?" Ma šta velelepno da napiše potom kao novinar, kao predstavnik te istinoljubive klike.

- Molim te, napiši i da hrvatski i bosanski dnevnik nije bio ništa bolji. Da ne pomisle da su oni u pravu i kako je samo naš lagao, izvrtao činjenice i kako mi danas verujemo u nešto što se nije dogodilo kako su srpski novinari pričali, već kako su pričali hrvatski i bosanski. Reci im da bi i oni trebali da se zapitaju, dečački, iskreno i neiskvareo, da li će biti "Dnevnika" kad se završi rat. Ili, da li će biti rata kad se završi "Dnevnik" – zamolio je Ranko da dopišemo u njegovoj priči i da dodamo da on više nikada nije bio u rodnom Sisku.

* Ranko Knežević je prvo izbegao iz Siska 1992, a potom i iz Kostajnice u Oluji 1995. Svaki put kada je bežao sa porodicom, tri dana ranije bi dobio kuče koje je ubrzo morao da napusti. Svakom je davao ime Džeri, a kasnije je shvatio zašto mu je otac zloslutno rekao: "Kud to ime ponovo!" Da je znao da je on kriv što su svi poludeli, nazvao bi ga Đole (ostatak njegove nažalost holivudske priče možete pročitati na OVOM linku).