PROHUJALO SA VIHOROM: Da li znate kako su izgledale naše GRADSKE SLAVE?
Smatra se da svetitelj koji se slavi pomaže porodicama da prevaziđu sve životne teškoće.
Jedna od osnovnih obrednih razlika između drugih pravoslavnih hrišćana i Srba pravoslavaca, tzv. svetosavaca, jeste u tome što Srbi poštuju i proslavljaju svoju krsnu slavu.
Naši preci su bili mnogobošci i svako pleme i domaćinstvo je imalo svoje božanstvo koje su poštovali kao zaštitnika.
Kada su Srbi primili hrišćanstvo pod uticajem Vizantije, vrlo teško su se odricali svojih starih običaja. Tadašnji verski autoriteti su preporučili da se slave hrišćanski sveci, najčešće oni na čiji su dan primili Sveto krštenje.
Krsne slave se nikad nisu odricali
Istorija nas uči da svetosavci nisu prekidali ovu tradiciju. Menjana su imena, prezimena, mesta stanovanja, ali krsne slave se nisu tako lako odricali. Čak ni u vreme komunizma, kada je ateizam propagiran u najprimitivnijem obliku, to nije uticalo na Srbe da zaborave svoj odnos prema krsnoj slavi.
Oni koji slave krsnu slavu smatraju da je svetitelj njihov zaštitnik i molitvenik pred Bogom. On im pomaže da prevaziđu sve životne teškoće.
Svaki sveštenik daje uputstvo svom parohijanu da slavu čine kolač, žito i sveća, a ostalo je kako se može i koliko se ima.
Takođe, sveštenici kažu da je veoma važno da se krsna slava proslavi onako kako je propisala sveta Crkva i kako to tradicija nalaže. Smatra se štetnim spremanje mrsnih jela u posne dane, neumereno korišćenje alkohola, ružnih reči, a pogotovo psovanje Boga i svetitelja i pušenje pored slavske sveće. Bolje je da se slava ne slavi, nego da se ovako vređa svetitelj-zaštitnik.
Upravo su to one nepravilnosti koje se često mogu videti u gradskim sredinama. Sofra je prebogata. Što više ića i pića to domaćin smatra da su mu gosti zadovoljniji, a slava uspešnije proslavljena.
Svečani karakter
Domaćin je ujutru nosio kolač u crkvu i bio na bogosluženju. U podne se održavao porodični ručak u najužem krugu, a od 17 časova počinjali bi da pristižu prvi gosti. Te slave su izgledale na neku vrstu ‘sedećeg koktela’. Na čestitanje slave se dolazilo obično u parovima i to isključivo u svečanoj odeći. Gosti su primani u salonu gde je započinjalo posluženje. Prvo je iznošeno žito, pa slatko i voda. Gosti su tri puta posluživani kolačima uz višnjevaču, orahovaču i vino, a na kraju se iznosila kafa. Domaćini su ispraćali goste, onda su dolazile druge zvanice.
Gradske slave
U pitanju je zapravo seoski običaj koji nije primeren gradskoj sredini. Do pedesetih godina prošlog veka, u gradovima, one su se proslavljale mnogo primerenije, lepše, elegantnije i jednostavnije.
Gosti su mogli da porazgovaraju međusobno i sa domaćinima. Posluženje je bilo odabrano, a pokloni se nisu nosili ili nešto tek toliko da se u goste ne ide "praznih ruku".
Zanimljiv je podatak da je slava prvi predlog iz Srbije koji se našao na svetskoj listi Nematerijalnog kulturnog nasleđa.
Postoji više vrsta slava: seoske, građanske, manastirske, porodične, esnafske, zavetne, a cilj im je da se ukaže poštovanje svetitelju, tradiciji, porodici i precima, i smatra se da to utiče na napredak i zdravlje svih slavara.