Srušen i poslednji ''zid'' Hladnog rata – Šta se promenilo?

Na početku svog predsedničkog mandata, Barak Obama je imao niz predizbornih obećanja koje je morao da ispuni, kako na unutrašnjem tako i na spoljnopolitičkom planu. I dok na unutrašnjem planu još uvek nailazi na žestok otpor konzervativnih republikanaca, na spoljnopolitičkom planu je imao dosta uspeha.

U osnovi spoljnopolitičkih ciljeva njegove administracije bilo je "vraćanje pozicije moralnog lidera" u svetu, koja je izgubljena za vreme prethodne administracije. To je trebalo ostvariti kroz popravljanje odnosa sa saveznicima i trećim zemljama, kao i puno povlačenje američkih trupa iz Iraka i Avganistana, koje su tamo zaglavljene punih 12 godina. 

Da li je s toga normalizacija odnosa s Kubom samo logičan nastavak politike za koju se Obama od početka zalagao ili je možda reč o preventivnom potezu u osvit "novog sukoba", koji treba da spreči da se istorija ponovi? 

Od pola veka saradnje do pola veka sukoba

Može se reći da su Kuba i Sjedinjene Države "merkale" jedna drugu i pre nego što su imale svoje pokrete za nezavisnost. Kako je vreme prolazilo, kolonijalne sile su gubile uticaj nad američkim kontinentom, a Sjedinjene Države su vrlo brzo izbile kao regionalna sila.

Kubanska borba za nezavisnost od španske vladavine počela je sredinom 19 veka, ali će Špance s Kube proterati tek intervencija SAD u Špansko-američkom ratu 1898. godine. Tada su SAD prvi put okupirale ostrvo i formalno ga držale do proglašenja nezavisnosti 1902. godine.

Međutim, to nije okončalo američko prisustvo niti uticaj nad ostrvom. SAD su zadržale ogromnu političku i ekonomsku dominaciju nad Kubom koja se ogledala u većinskom udelu u trgovini sa ostrvom, uvozom i izvozom, ali i jakim uticajem na kubansku političku elitu. Ukratko, španska dominacija zamenjena je drugom - američkom.

Kubanska revolucija

Ekonomsko iskorišćavanje Kube od strane američkih korporacija dovelo je do rasta nezadovoljstva među kubanskim narodom, a time i jačanja socijalističkih tendencija u zemlji. Kako je Kubom u to vreme vladao diktator Fulhensio Batista, koji je zemlju pretvorio u "raj" za američku mafiju i korporativne interese, vrlo brzo se našao na udaru protivkapitalističkih snaga.

Kubanska revolucija protiv Batiste, koju je poveo je čuveni revolucionar Fidel Kastro 1953, trajala je do samog kraja 1958. godine kada su revolucionarne snage uspele da slome otpor režimskih snaga i već prvog dana Nove 1959. godine Batista je pobegao iz zemlje, a Fidel Kastro preuzeo vlast u zemlji. Iako su SAD s početka priznale novu vladu, odnosi dve zemlje počeli su naglo da se pogoršavaju.

Pošto je gotovo 80 odsto kubanske zemlje bilo u vlasništvu stranaca (SAD), nova vlast je sprovela agrarnu reformu i nacionalizovala većinu stranih kompanija, što je za rezultat dovelo do pogoršanja odnosa sa velikim susedom. Iako se u početku nije deklarisao kao komunista, Kastro je ipak odabrao komunistički model i organizovao vlast po ugledu na Sovjetski Savez od kojeg je  dobijao značajnu pomoć. Zbog toga su SAD prekinule diplomatske odnose sa Kubom.

Okretanje ka Sovjetima svrstalo je Kastrov režim kao neprijateljsko uporište na pragu Amerike, koje je što pre trebalo otkloniti. A kad su, eskalacijom Hladnog rata između kapitalističkog Zapada i komunističkog Istoka, Sovjeti počeli da dovlače rakete srednjeg dometa na Kubu kao odgovor na američke rakete u Turskoj, najgora noćna mora Amerike počela je da se ostvaruje. Taj događaj će svet zapamtiti kao "Kubansku raketnu krizu"1962., trenutak u istoriji kada je svet bio na korak od nuklearnog uništenja.

Potreba za nekom vrstom komunikacije

Incidenti poput invazije proameričkih kubanskih trupa 1961 godine, izbijanje raketne krize, više stotina pokušaja ubistva kubanskog lidera ali i nekoliko incidenata sa otmicama međunarodnih letova, pokazali su nužnim postojanje nekakvog kanala komunikacije i kooperacije. Tako su već sredinom 70-ih godina dve strana istovremeno otvorile svoje "interesne kancelarije" na Kubi i u SAD, koje se nalaze u okviru ambasada Švajcarske.

Iako je uspostavljena kakva takva komunikacija i dalje je postojalo pitanje američkog embarga koje je Vašington nametnuo zbog nacionalizacije imovine američkih korporacija tokom revolucije. Američki stav je bio da će se blokada nastaviti sve dok "kubanska vlada i dalje bude odbijala demokratizaciju i veće poštovanje ljudskih prava".

Kako je komunizam širom Evrope počeo da propada rušenjem Berlinskog zida 1989. godine, Vašington se nadao da će i na Kubi doći do okretanje ka demokratiji i ponovnom uvođenju kapitalizma poput onog u Istočnoj Evropi. Iako je Kuba ostala bez glavnog zaštitnika i pomagača - Sovjetskog Saveza, do zaokreta nije došlo. Zato je američki embargo dodatno ojačan novim zabranama tokom 1992. godine, koje su od tog trenutka mogle da budu primenjene i na kompanije koje nisu američke.

U međuvremenu, nekoliko organizacija, među kojima gotovo jednoglasna Generalna skupština UN (osim SAD i Izraela), je pozivala na "okončanje višedecenijske ekonomske, trgovinske i finansijske blokade Kube''.

Obnavljanje diplomatskih odnosa

Može se reći da je promena stava započela aprila 2009. godine, kada je predsednik Obama najavio manje restriktivnu politiku prema Kubi kao i da je otvoren za saradnju sa kubanskim liderima. Novi lider Kube, Raul Kastro je 2012. godine najavio da je njegova zemlja spremna da pregovara sa Amerikom "o svemu".

Ipak, pravi pregovori su počeli tajno pre 18 meseci u Kanadi uz ključnu podršku pape Franje, koji je u Vatikanu organizovao konačni susret zvaničnika iz Havane i Vašingtona. Zatim su se, pre dva dana, lideri dve države tačno u podne po njihovom vremenu obratili govorima kako bi obavestili građane i svet o ovom istorijskom koraku ka pomirenju, koji je značio ponovno uspostavljanje diplomatskih odnosa, posle više od 50 godina. Ali, kada je reč o ukidanju ekonomske blokade, taj ''zid'' će se rušiti postepeno.

Političko nasleđe ili...?

Kada predsedniku SAD otpočne i drugi mandat, posle kojeg više nema pravo na reizbor, po nepisanom pravilu je on postaje "slobodniji" u svojim političkim odlukama i tada uglavnom razmišlja o svom političkom "nasleđu".

Barak Obama je već ušao u američku istoriju kao prvi Afroamerički predsednik ove bivše robovlasničke države. Ostaće upamćen kao predsednik za vreme čijeg mandata je ubijen najveći naprijatelj američkog naroda - Osama bin Laden. Predsednik za vreme čijeg mandata su se američke trupe, osim par savetnika, potpuno povukle iz Iraka, dok će proces povlačenja iz Avganistana biti završen tokom 2015. godine. 

Obama je svojim izborom srušio mnoge barijere u SAD, zato možda i ne čudi volja da se konačno sruši i poslednji "zid" Hladnog rat, i postepeno normalizuju odnosi sa Kubom. Međutim, Obama će ostati poznat i kao prvi predsednik SAD od završetka Hladnog rata, za vreme čijeg mandata su odnosi sa Rusijom svedeni na najniži nivo.

Imajući ovo u vidu, kao vrlo moguć razlog naprasne volje za rešenjem kubanskog pitanja može da bude proračunat i, zaista, preventivni potez Obame koji u sveeskalirajućem sukobu sa Rusijom oko Ukrajine i postavljanja američkog protivraketnog štita u Evropi, predviđa trenutak kada će Rusi ponovo poželeti da vrate rakete na Kubu.

Pogledajte još:

• Sve je počelo sa Bakom: Kuba - od Zaliva svinja do Obamine ruke pomirenja
• Postoji razlog zašto se Zapad plaši ruskog medveda (FOTO)
• KRAJ BLOKADE: SAD i Kuba obnavljaju odnose posle više od 50 godina
• NATO PRIZNAO: Gomilamo vojsku duž ruske granice!
• Lavrov: Zapad sankcijama želi da sruši Putina
• U svemiru nema sankcija i sukoba (FOTO)