Veče u kome je Srbija disala kao jedan
Smiraj jučerašnjeg dana obeležila je bura emocija, patriotski zanos koji je sjedinio sve one koji su pred Skupštinu Beograda došli kako bi se zahvalili našim najboljim ambasadorima - zlata vrednim sportistima.
Ako ste se sinoć zatekli u srcu Beograda, a da kojim slučajem niste znali šta se zbiva, prvo što bi vam palo na um bilo bi: "Ovde mora da se nešto slavi". I bili biste u pravu. Srpska je prestonica sinoć bila protkana srebrom, bojom odlikovanja koje su izvojevali naši košarkaši na Svetskom kupu u Španiji.
Poslednji smo put košarkaše dočekali, čini nam se baš davne, 2009. godine. I tada smo "uzeli" kolajnu od srme, samo što je borilište bilo u Poljskoj, a ne u Iberiji. Ne lažimo se, razmazili su nas košarkaši, svikli su nas na medalje, osvojene bezbroj puta u prethodnim desetlećima.
No, uprkos tome, pred ovo smo prvenstvo bili skeptični, mladiće pod vođstvom legendarnog Saše Đorđevića videli smo, u vr' glave, među osam najboljih na globusu. Ali, takva nam je priroda, najviše (a možda i isključivo) "grizemo" kada smo otpisani, kada u nas vere nema. U inat tome (bez njega, izgleda, mi nismo mi), ponadajmo se i poželimo da su momci koje vodi Sale Nacionale utrli put eri nove vladavine naših košarkaša.
Svi su bili vedri. Svaki je među "dočeklijama" bio na visini zadatka - osmeh lice nije napuštao nijednog trena. I mlado i staro sjatilo se ka poznatom zbornom mestu na kojem dočekujemo naše sportiste, ka platou ispred Skupštine grada Beograda. Vijorili su se barjaci, praćakale su se srpske zastave, mališani su nosili crveno-plavo-bele kapice i šalove, pevalo se i slavilo svuda unaokolo.
EVO ŠTA KAŽU NAŠI "SREBROM OGREJANI" SUGRAĐANI
Baka Dana, koju su dve curice držale za ruku i povele je da pozdrave šampione, uzbuđenim glasom nam je rekla: "Došla sam zbog svojih unuka. Finale nisam mogla da gledam, samo sam pratila rezultat i verujte, tako mi je bilo lakše. Tako je bilo i sa prethodnim utakmicama, pa šta znam, možda sam im za neke bila i taličnija", smeši se baka Dana i dodaje:
"Evo, moja unuka trenira odbojku i dovela sam je da uživo vidi neke od svojih idola. Ko zna, možda dočekam i nju kroz neku godinu, ovde, na istom mestu".
Mladi par, Tamara i Veljko nestrpljivo su čekali da autobus sa košarkašima stigne pred Skupštinu grada.
"Večeras je trebalo da otputujemo kod prijatelja u Crnu Goru, ali nismo mogli da se ne pojavimo ovde, da ih dočekamo kako dolikuje. A i društvo iz Budve nam to ne bi oprostilo (smeh). Pratili smo prvenstvo, navijali iz sve snage, ostaje mali žal za zlatnom medaljom", kaže Veljko, a slično misli i Tamara:
"Možda smo pred finale pali u euforiju, a falilo nam je i malo sportske sreće da bacimo Amere na kolena. Nema veze, biće još prilika".
Jedan od najmlađih navijača i, kako njegov otac kaže, budući proslavljeni košarkaš, je maleni trogodišnji Pavle koji je sa zastavom u ruci, na ramenima svog oca strpljivo čekao izlazak košarkaša na balkon. Tata Miroslav je ubeđen da će njegov sin izabrati košarku kao profesiju. Pavle već ume da barata sa loptom, jako dobro za njegove godine, kaže.
"Doveo sam ga ovde, iako je još mali, kako bi imao svest o tome šta znači kada je ovoj zemlji tako malo potrebno da se ujedinimo i zaboravimo na sve nedaće, bar jedno veče. Ovi momci, zlata vredni, pravi su primer kako se bori za svoj dres."
Pavle se njihao, pevao i nijednom se nije uplašio od silnog dima i petardi koji su ga okruživali. "Moj sin je hrabar", sa ponosom izgovara Miroslav.
"Nisam planirao, ali nisam mogao da ne ostanem na kratko, da se ponosim ovim momcima", izjavio nam je Miodrag Stanković, penzionisani učitelj.
"Samo napišite da su Srbi jaki kada je potrebno, da su se u istoriji dokazali kao hrabri, odvažni i prekaljeni borci. Tako nam je i u sportu, a i u životu. Bar večeras svi dišemo kao jedan. Hvala im na svemu što su nam priredili, a ja sam trenutno najponosniji Srbin", zaključio je Miodrag.