KAKO DALJE KAD TI UZMU SVE: Za mene 'Oluja' nije ono što se tamo desilo, već ONO što je došlo posle
"Dok su granate i geleri probijali prozore sećam se da sam pevala: 'Ne damo ti Tuđmane ni metra, otadžbine našeg kralja Petra'".
Za nju, četvorogodišnju devojčicu, sve je to bila priča koju je proživela, a koje se ne seća. Dani puta, meseci snalaženja, godine preživljavanja. Sve do onog trenutka kada je posle 12 godina kročila na isti prag. Sve se vratilo, setila se kako je tu stajala tog prokletog 5. avgusta olujne 1995. godine.
"Plakala sam, jer kad sam došla na to mesto, u svoju kuću, setila sam se svega. Sećam se tog petog avgusta, pet ujutru je bilo. Te zvuke još uvek pamtim. Pucalo se, mi smo sedeli ispod unutrašnjih stepenica, tata, mama, sestra i ja. Dok su granate i geleri probijali prozore sećam se da sam pevala: Ne damo ti Tuđmane ni metra, otadžbine našeg kralja Petra'", priča Aleksandra Bibić (23) iz sela Velušić za SrbijaDanas.com.
Zbog kola platio životom
Cela porodica je uspela da pobegne i preživi, osim njenog teče, koga su Hrvati ubili.
"Porodica mog teče je krenula kad i mi, ali je on ostao i 5. avgusta. Hteo je da ide svojim kolima koja su se bila pokvarila. Popravio ih je, ali kada se našao u centru Knina, ona su ponovo stala. Tu su ga našli Hrvati i ubili."
"Da smo ostali dan duže, ne bi nas bilo"
Odsečeni od sveta, bez kontakta sa bilo kim zbog prekinutih telefonskih linija, nisu ni mogli da znaju šta se zapravo događa. Samo je tog jutra po njih došla srpska vojska i rekla "morate da idete odavde".
"Znali smo da ako ostanemo i dan duže nećemo preživeti. Tata je kod sebe imao samo pušku i pet dolara u zadnjem džepu. Nismo imali vremena ništa sa sobom da ponesemo. Kaskali smo za tom kolonom kada je vojska došla po nas, samo smo izleteli u tome u čemu smo bili", priseća se ona.
Mama je abortirala, jer nismo imali para
"Mama je zatrudnela 1995. Saznala je kad smo došli u Beograd, ali je bila primorana da abortira. Nije imala novca da kupi hranu za nas dve, a kamo li pelene za treće dete".
"Tatu smo sreli slučajno, nismo znali da li je živ"
Tako je jednu porodicu, koja je delila sudbinu sa još stotinama hiljada drugih, Oluja oduvala sa svojih ognjišta i odvela na put u nadi da će naći sklonište. Preko Srba do Bosanskog Petrovca, a zatim Banja Luke i tek posle 10 dana, krajnje odrednice, Beograda.
"Nailazili smo na ljude koji su nam pomagali, donosili hleb, vodu, ali je bilo i onih koji su naplaćivali i duplo više ili nisu ni želeli da dele to što imaju sa nama. Tata je kaskao za nama, on je par dana bio u koloni, ali u drugom mestu. U jednom trenutku smo se razdvojili. Nismo ni znali gde idemo, gde nas vode, gde ćemo završiti. Tata je ostao da pomogne nekim komšijama, ali su oni već bili mrtvi. Tako da nismo znali ni da li je živ, tek smo se u Banja Luci sasvim slučajno sreli".
"Živeli smo samo na vodi, za 7 dana tata je smršao 9 kila. Hercegovci su nam dali samo ćebe i neke elementarne stvari. Tri meseca smo bili kod kumova, onda smo se preselili kao podstanari". Strah za sopstveni život i tugu što ostavljaju sve ono što su ikada stekli, ipak je nadjačalo ono što ih je čekalo ovde. Početak od nule, život bez krova nad glavom i para ni za hleb.
"Pretili su nam smrću i godinama kasnije"
Za njenim tatom, nekadašnjim predstavnikom Srba u parlamentu Republike Srpske Krajine, raspisana je poternica i on nikada više nije otišao u Hrvatsku, ali su njega našli u Srbiji.
"Imao je neke poverljive informacije koje su 1999. godine i posle 2000. bile potrebne Hrvatima. Godine 2003. nas je nazvala tetka iz Šibenika i rekla da se neki Hrvat raspitivao za njega. Nekako je došao do mog tate, njegovog broja telefona i pretio nam. Rekao je kako zna gde spavam ja, gde spava moja sestra, na kojoj strani kreveta... Moj tata se nikad neće tamo vratiti".
"Zamisli koji je bio šok da ostaviš sve što imaš, dve kuće, ogromno imanje, kola, posao, sve. Navikneš na takav život, a onda dođeš u Srbiju sa 5 dolara u džepu, i kreneš od nule. Nemaš da kupiš hleb. Zbog toga, toliko sam ponosna na svoje roditelje, kad pogledam na našu kuću, u kojoj sad živimo, koju su stekli za 7 godina rada na ulici."
Šta ostaje posle "Oluje"?
Na pomen reči "Oluja", Aleksandra ima samo jednu asocijaciju:
"Prilagođavanje na ovim prostorima, ta sposobnost snalaženja i izgrađivanja života ni iz čega, to je za mene 'Oluja'. Iako smo sve izgubili, više mi je bitno to što smo uspeli nešto ovde da steknemo. Roditelji nisu bili sa mnom godinama, sestra i ja smo se same čuvale, ali znam da su mukom teškom radili od jutra do mraka kako bismo nas dve ipak imale normalan život. Meni je to jedina asocijacija na celu Oluju." "Kad god sebi zbog neke sitnice koja mi se dešava u životu kažem 'koji si baksuz', setim se moje sestre Dragane kako me je učila dok smo bile klinke. 'Mi nikada nećemo biti baksuzi', govorila mi je, jer smo mogle da ostanemo bez oca, roditelja, života, a ipak smo preživeli, svi", završava Aleksandra.