Rukopis o Titu i Srbima nad kojim je umro Dobrica Ćosić: Deca po nacionalnosti nisu ono što su im očevi i majke
Jedinstveno delo koje poslednji sud i istina.
Prvi put sam video Tita u avgustu 1944. godine, kada su Englezi u partizansku Suvu Reku sa oružjem bacali i vreću sa Titovim fotografijama. Bio sam na planini Radan u društvu sa Radošem Novakovićem, filmskim režiserom, Bogdanom Pešićem, urednikom "Politike", i piscem Miloradom Panićem Surepom. Surep je rekao: "Tito izgleda onako kako sam i zamišljao da treba da izgleda naš vrhovni komandant. Lep je čovek i strog." Radoš i Bogdan su se saglasili - ovako "Knjigu o Titu" počinje Dobrica Ćosić.
Čuveni srpski i jugoslovenski pisac nad ovim rukopisom 18. maja 2014. godine je preminuo. To je Ćosićevo poslednje delo na koje se čekalo deset godina.
Celoviti sadržaj oproštajnog pisma Branka Ćopića: "Pomozite joj da preživi ovu moju bruku i sramotu..."
Priča koja se krije iza Predićevog remek-dela "Siroče na majčinom grobu" je tužnija od same slike
Zašto Jovanka i Tito nisu imali dece? Sestra Brozove supruge otkrila istinu - Primala je sve udarce...
"Knjiga o Titu" vaskrsava i oživljava jednu epohu koju su, sasvim sigurno, obeležila dva čoveka – predsednik i pisac, Josip Broz i Dobrica Ćosić.
Autor ističe u samom delu da je bio "vojnik, saradnik, vernik, pa protivnik" Josipa Broza Tita, te se jasno od početka do kraja dela može rasvetliti ideološka i politička evolucija Dobrice Ćosića, te kako je od titoiste postao antititoista, te politički neprijatelj jugoslovenskog državnika.
U nastavku teksta izdvajamo nekoliko Ćosićevih svedočenja i zapažanja o Brozu koja će vas navesti da se detaljnije pozabavite ovom izuzetnom knjigom koja daje detaljni preobražaj svesti, ali i preispitivanje perioda koji je iza nas, koji je i te kako oformio sve što narodi bivše Jugoslavije danas žive.
Tito je sudbina koju trpimo...
Doživeo sam ga kao osobenu, impresivnu ličnost. Snaga, zdravlje, muška lepota, jednostavnost i superiornost...
Tito je svoju sujetu i kompleks superiornosti uspešno transponovao u autoritet funkcije generalnog sekretara, u dostojanstvo funkcije predsednika Jugoslavije. Ta svojstva on je transponovao i u suverenost jugoslovenske državne i spoljne politike. U toj transpoziciji, on se komunistički i kominternovski kolektivisao. On je „ja“ izmenio u „mi“. I time nas velikodušno nagradio svojom funkcionerskom taštinom. I prisvajao nas je za svoje podanike.
Tito je deo sudbine koju trpimo; poslednji je čas da tom sudbinom intelektualno ovladamo...
Tito je praktičar i darovit političar. Radi ono što mu donosi uspeh i pobedu...
Kao komunistički vođa, Tito veruje u radničku klasu; kao narodni vođa, veruje u omladinu. Sve napada i kritikuje osim omladine. Njoj se uvek udvarao, ne samo zato što mu dva-tri meseca godišnje nosi rođendansku štafetu, trčeći po Jugoslaviji; Tito voli omladinu i zato što ne pristaje na starost, što se užasava smrti, koja za njega nije smrt i kraj, nego „odlazak“ negde. On nikada ne kaže: „Kad umrem...“ On kaže: „Kad budem morao da odem“. A to „odem“, za njega nije smrt; to „odem“ je samo – ja više neću biti tu.
Ponašanje naroda prema Titu dokaz je da je masi najbliža laž; u laž najupornije veruje. Narod želi da bude obmanut, ako mu je to korisno i prijatno. U ovim danima čitav svet ga ubeđuje da je Tito „velikan epohe“ i „najveći državnik sveta“, a Srbima godi da nešto njihovo bude veliko
Svetski državnici – Brežnjev, Karter, Pertini, Hua Guofeng, Žiskar d’Esten – svojim veličanjem Tita, porazili su njegove kritičare i sve nas domaće antititovce. Jer „običan čovek“ ovako razmišlja: „Kad ga ceo svet žali i slavi kao najvećeg, onda je to sigurno tako.“
Srpski nacionalizam i denacionalizacija
Pored snažnih svedočenja i doživljaja Titovog lika i dela, po jačini se ističu Ćosićeva zapažanja, predviđanja i sudovi o Srbima i Crnogorcima, te Brozove reči o srpskom nacionalizmu.
Ali je srpski nacionalizam najopasniji za opstanak Jugoslavije, jer je Srbija najveća nacija. Ja više neću da tolerišem srpsko suprotstavljanje meni...
Srbi su u dvadesetom veku jedina evropska nacija koja se u miru, pod dejstvom politike i novca, vlasti i ideologije – denacionalizuje: deli se na Crnogorce, Bosance, Vojvođane i Srbijance...
... i ono što je jedinstveno u svetu – dvostruki nacionalni identitet: deca po nacionalnosti nisu ono što su im očevi i majke.
Dobrica Ćosić je u svom poslednjem delu dao fragmente ličnih doživljaja, saznanja, sećanja na događaje čiji je svedok i učesnik i sam bio. "Knjiga o Titu" je poslednji sud o odnosu državnika i pisca, te poslednja istina o najkontroverznijem sukobu u istoriji Jugoslavije. Ovo su "Vreme smrti", "Vreme zla" i "Vreme vlasti" sabrani na jednom mestu.
Srbija Danas/V.Janković