MOJI FILMOVI ĆE ME NADŽIVETI: Ovako je govorio legendarni Ljubiša Samardžić
Ostavio je neizbrisiv trag u filmskoj umetnosti.
Legendarni glumac Ljubiša Samardžić preminuo je sinoć, u 80. godini.
Samardžić je ostavio veliki trag u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji. U svom poslednjem intervjuu za "Novosti.rs" govorio je o nagradi "Zlatni pečat" koju Jugoslovenska kinoteka dodeljuje za doprinos filmskoj umetnosti.
- Ući u red velikih imena svetskog i srpskog filma, u Jugoslovensku kinoteku, ne znači ništa drugo već da će sva dela koja smo napravili nadživeti naše živote. U ovom značajnom trenutku ne mogu da zaboravim i da ne zahvalim prvo svojoj supruzi Miri za nemerljivu pomoć, kao i mnogim kolegama, rediteljima i producentima sa kojima sam osvajao i gradio šarolik i bogat svet interesovanja, u sva tri roda filmskog stvaralaštva. Veliku zahvalnost dugujem i reditelju Branku Baueru, za podršku mom prvom rediteljskom filmu, "Nebeskoj udici". Otvarajući premijeru u zagrebačkoj kinoteci, Bauer je rekao: "Uvek sam se ježio kad vidim glumca iza kamere, a ovu prvu Ljubišinu režiju u celosti potpisujem!"
Ako biste morali da izaberete samo jednu odrednicu, onu koja najviše čini "vaše srce", kako biste sebe danas predstavili - kao glumca, reditelja ili producenta?
- Teško je reći gde mi je srce. Dok sam bio glumac, i dok sam do duboko u noć učio napamet tekstove uloga, da ne bih crveneo pred ekipom i kolegama ako ih ne znam, trudio sam se da razumem i osetim sve te likove, i da im se uvučem pod kožu. A kada sam mnogo godina kasnije odlučio da uz podršku mog sina Gage i porodice promenim kolosek, da se posvetim produkciji i režiju što je takođe vrlo uzbudljivo iskustvo, pitao sam se kako otkriti taj novi "stvaralački put". Vremena su tada bila, kako bi narod rekao, "pričalo se, ne ponovilo se". Nenadano sam našao inspiraciju u romanu "Ubistvo s predumišljajem" velikog Slobodana Selenića. Napisao sam tritment koji je on s divljenjem prihvatio, i snimio sam film koji je krasio našu produkciju. Selenić, nažalost, nije dočekao premijeru, ali smo film posvetili njegovom velikom imenu. Tako je počela moja "druga karijera".
Filmovi koje ste potpisali kao producent i reditelj fokusirani su na sudbine "malih ljudi", koji se ne snalaze i koji su gotovo uvek gubitnici. Šta želite da pokažete pričama o intimnim stradanjima?
- Baveći se filmskom umetnošću toliko godina, shvatio sam da istinske umetnike zanimaju prevashodno poraženi, uniženi, unesrećeni, posrnuli, oni koji žive u teskobi, čemeru i jadu sopstvene sudbine, koji ne mogu da zaustave točak istorije, i ne umeju da spasu svoje živote. Posle svega što sam otkrio i osetio u ovim mojim dugogodišnjim tokovima života, jeste da je sve sitno i beznačajno, osim Čoveka. Taj Čovek bio je i ostao svet mojih interesovanja, i svašta sam naučio od filma. Pre svega, da i sam budem bolji, i da na svet gledam toplijim očima. Nagradom "Zlatni pečat“" Kinoteka je potvrdila čestitost i dostojanstvo tih mojih filmova. Na tome sam najzahvalniji.
Da li današnja produkcija u novim državama koje su stvorene,može da se meri sa ostvarenjima iz "zlatnog doba jugoslovenskog filma" ili možda gubi tu "trku"?
- Nijedan film iz Srbije poslednjih dvadeset godina nije zakoračio u sale najvećih fimskih festivala u svetu, osim ostvarenja Emira Kusturice u Kanu, i mog filma "Nebeska udica", koji je otvorio jubilarni festival u Berlinu, rame uz rame sa filmom Vima Vendersa. Ma ko šta danas mislio o nekadašnjoj Jugoslaviji, u njoj su cvetali svi cvetovi - rađali su se veliki ratni filmovi, kao što je "Bitka na Neretvi", koja je bila u glavnoj trci, među pet kandidata za Oskara, a paralelno sa njima nastajao je i novi stvaralački pokret smelih i hrabrih filmova. Oni su svojom tematskom svežinom, čistotom i hrabrošću osvajali najveće nagrade u svetu. Najuspešnija filmska godina te velike domovine bila je 1967. U Puli, da čovek ne poveruje, počasni krug ka uspehu trčali su "Skupljači perja" Saše Petrovića, "Jutro" Puriše Đorđevića, "Breza" Ante Babaje, "Buđenje pacova" Živojina Pavlovića, "Na papirnatim avionima" Matjaža Klopčiča... U novije vreme, mladi reditelji shvataju sva iskušenja vremena kome pripadaju, ali mi je žao što nijedan od njih nije dokučio mrak nad Srbijom, kao da im za to fali hrabrost!