VOJA BRAJOVIĆ: Narod koji ne pomaže pozorište ili je mrtav ili na umoru
Problemi pozorišta, umetnika, problemi Udruženje dramskih umetnika Srbije su brojni i teški, ali da li ih treba pustiti da kao neman pojedu sve pred sobom, navodi u autorskom tekstu poznati glumac Voja Brajović.
"S druge strane, šta znači i čemu vodi ako ih ćuteći gutamo?", pita se on.
"Dok se ta dilema prostirala kroz moje dane i misli, do ruku mi je došao tekst velikog Federika Garsija Lorke “Reč-dve o pozorištu”, napisan 1935. u kojem je tako sjajno i tako snažno iskazao zapravo suštinu, esenciju brojnih i teških problema koje pomenuh", navodi Brajović u tekstu za Blic.
“Pozorište je jedan od najizražajnijih i najkorisnijih instrumenata za duhovno uzdizanje jedne zemlje i barometar koji određuje njenu veličinu ili njenu klonulost”, kaže Lorka i dodaje da pozorište dobro utemeljeno u svim svojim žanrovima, od tragedije do vodvilja, može u roku od nekoliko godina da promeni senzibilitet naroda.
S druge strane, razoreno pozorište u kome kopita zamenjuju krila može da obezvredi i uspava čitavu naciju.
“Narod koji ne potpomaže i ne neguje svoje pozorište ili je mrtav ili je na umoru; isto kao što pozorište koje ne podržava pulsiranje društva, istorijsko pulsiranje, dramu svog naroda i nepatvorenu boju svog krajolika, sa smehom ili suzama, nema pravo da se zove pozorište, već sala za igru ili mesto za onu užasnu rabotu koja se zove ubijanje vremena.“
Pogledajte koji glumački duo se pojavljuje u predstavi "Voz" Voje Brajovića na OVOM linku.
Pišući o krizi pozorišta, veliki književnik napominje da to zlo leži u lošoj organizaciji.
" Dokle god glumci i pisci budu prinuđeni da stvaraju profitabilne, nečasne predstave, predstave lišene svakog kriterijuma i bilo kakve odgovornosti, glumci, pisci i čitavo pozorište svakog dana će sve više tonuti, bez mogućnosti spasenja.”, piše on.
Ističe zatim:
Lorka posebno naglašava da “treba zadržati dostojanstveno ponašanje jer će ono zasigurno biti obilato nagrađeno. Za razliku od drhtanja od straha iza paravana i ubijanja fantazije, mašte i draži pozorišta, koja je uvek, uvek umetnost i uvek će biti uzvišena umetnost, premda je postojalo doba kada se umetnošću nazivalo sve što se ljudima dopadalo da bi se narušila atmosfera, da bi se uništila poezija i da bi pozornica bila izložena vetrometini”.
I gotovo da se u njegovim ispisanim rečenicama, i između njih, može čuti topao, a povišeni ton kada kaže:
”Umetnost iznad svega. Najplemenitija je umetnost; a vi ste, dragi glumci, najveći umetnici. Umetnici od glave do pete, budući da ste se zbog ljubavi i poziva popeli u taj bolni svet pozorišnih dasaka".
Kome i ove reči ne bi za srce prirasle, kada su ovako tačne?
”Ne želim da držim lekcije jer sam u poziciji da ih primam. Moje reči proističu iz ushićenja i uverenja. (…) Znam da nije u pravu onaj ko govori: Sad, odmah, sad, sad - pogleda uprtog u šalter biletarnice, već onaj ko kaže: Sutra, sutra, sutra - i oseća dolazak novog života koji lebdi nad ovim svetom.”, navodi autor.