"Ne znači da nisam volela život..." Srpski pisci koji su digli ruku na sebe - oproštajne poruke otkrivaju motive tragičnih krajeva

Posebno iskustvo stvaranja, ali i življenja mnoge naše pisce dovelo je do najmračnijeg završtetka svog putovanja.

Među svetskim književnim velikanima najpoznatije samoubice su bili Ernest Hemingvej, Dejvid Foster Valas, Silvija Plat, Hanter S. Tompson, Virdžinija Vulf, Bohumil Hrabal, Šandor Marai, Marina Cvetajeva, Vladimir Majakovski, Sergej Jesenjin…

Nažalost, ni naša književna imena ne zaostaju za svetskim stvaraocima koji su okončali sopstvene živote. Uglavnom na listi se prvo pominju pesnik Branko Miljković i pisca Branko Ćopić.

Manje se u javnosti zna da su samoubistvo izvršili i pisci Milutin Uskoković i Anica Savić Rebac. A još manje se zna za mlade pesnike koji su takođe oduzeli sebi život...

Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu?

Branko Miljković (1934-1961) je bio jedan od najpoznatijih srpskih i jugoslovenskih pesnika prošlog veka, čija poezija, iako je imala u sebi pesimistične elemente, nije naslućivala tragičan kraj ovog autora u 27. godini.

Gimnaziju je završio u Nišu, a na Filozofskom fakultetu je diplomirao filozofiju 1957. Prvu pesmu je objavio 1952. godine u beogradskom listu "Zapisi". Pripadao je grupi neosimbolista. Prva pesnička zbirka "Uzalud je budim" objavljena mu je 1956. Pisao je eseje, književnu kritiku, i prevodio je ruske i francuske pesnike. Zbog problema "uzrokovanih ljubavnim jadom", napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi u Zagreb da bude urednik Literarne redakcije zagrebačkog radija. Nezadovoljan svojim životom Branko se odaje alkoholu i 12. februara 1961. izvršava samoubistvo vešanjem o drvo.

Međutim, ovo samoubistvo do dana današnjeg je pod znakom pitanja. Pojavljuju se brojni dokazi koji upravo svedoče o tome da je Miljković zapravo ubijen. Pisac, Dejan Stojiljković u svom romanu "Zvezda nad prazninom" iznosi sasvim drugačiju istinu o kraju čuvenog pesnika.

Malo pred smrt, Branko je napisao sam sebi rođendansku pesmu. Svemu tome prethodio je incident sa policijom, kada se Miljković napio u jednoj zagrebačkoj kafani i uzviknuo: "Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu?"

Zbogom, lijepi i strašni živote

Branko Ćopić (1915-1984) je bio jedan od najvećih pisaca posleratne Jugoslavije i pripadnik narodnooslobilačkog pokreta. U njegovim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Drugog svetskog rata

. Posebno je poznat po delima namenjenim deci i mladima, u kojima ima prikaza ratnih strahota koje su i najmlađi proživljavali, ali i dečije radosti i humora, nade u oslobođenje, dolazak slobode, pa je u tom smislu nespojiva vedrina tog stvaralaštva i činjenica da se ovaj pisac u poznijem dobu odlučio na samoubistvo.

Osnovnu školu završio je u rodnom mestu Hašani (Bosanka krajina), nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banja Luci, Delnicama, Sarajevu i Karlovcu. Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu "Venac" 1928. godine. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista "Pionir i njegov urednik", a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću. Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Najpoznatija dela su mu "Bašta slezove boje" i "Doživljaji Nikoletine Bursaća".

Poslednje godine života proveo je u imaginarnom strahu da će biti uhapšen i streljan. Sa mosta nad Savom skočio je na pločnik 26. marta 1984. Oproštajno pismo ostavljeno prijateljima završio je rečima: "Zbogom, lijepi i strašni živote!".

Ne mogu da podnesem smrt otadžbine

Milutin Uskoković (1884-1915) je jedan od onih autora koji je svoje osećanje ljudske nemoći obrađivao u svojim delima. Prilično depresivni pasusi o besmislenosti i apsolutnoj težini života mogu se pronaći u delu "Došljaci" gde se osećaj neadekvatnosti vezuje za problematiku mladih ljudi iz provincije koji u velegradu nisu sasvim prihvaćeni, a njihovo materijalno stanje i druge okolnosti najčešće ih sprečavaju da ostvare ono što su sanjali.

Slični motivi i depresivni momenti su i lajtmotiv njegovog najpoznatijeg romana "Čedomir Ilić". U trenutku potpunog beznađa i psihičkog rastrojstva, izvršio je samoubistvo, 15. oktobra 1915. godine, u nabujalim talasima reke Toplice kod Kuršumlije.

Uskoković se ubio zbog velikog razočaranja nakon povlačenja naše vojske u ratu, o čemu svedoči i njegova oproštajna poruka: "Ne mogu da podnesem smrt otadžbine." Mada je moguće da je ta ratna trauma bila samo kap koja je prelila čašu i doprinela da ova senzitivna stvaralačka duša, inače opterećena mnogim crnim mislima, život potpuno omrzne.

Život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće

Anica Savić Rebac (1892-1953) je bila srpska književnica, istoričarka filozofije, prevodilac i profesorka Univerziteta u Beogradu. Anica je odmalena bila u kontaktu sa književnicima, slikarima i školovanim ljudima tog vremena.

Rano je počela da uči klasične i moderne jezike, tako da je već sa trinaest godina imala prve objavljene prevode. Izvesno je da su je još u najranijoj mladosti privlačili klasična književnost i klasična filologija koju 1910. upisuje na Filozofskom fakultetu u Beču. Sve do udaje, Anica je živela u Novom Sadu. U proleće 1921. venčala se sa Hasanom Repcem, službenikom Ministarstva vera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Prvi put je pokušala da se ubije na dan smrti supruga, injekcijama morfijuma, drugi put je prerezala vene na rukama, ali su je spasili prijatelji. Ubila se tako što je sebi pucala u glavu. Ostavila je i oproštajno pismo: "Ovo što činim, činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće poniklo je, takoreći, zajedno sa mnom, razvijalo se naročito pod uticajem antičkih shvatanja o samoubistvu i postalo jedno od odrednica moje životne koncepcije, od organskih zakona moje prirode…To ne znači da nisam volela život, da ga ne volim čak i u ovom času, ali baš zato ne želim da živim bedno…Život mi je darovao mnoge prednosti, pa i ovu poslednju da mogu umreti svesno i autonomno."

Jutrom zove pjesnika da snije

Damjan Pavlović (1840-1866) je bio pesnik, pozorišni kritičar i prevodilac. Pisao je ljubavnu i rodoljubivu liriku. Uz Lazu Kostića bio je najznačajniji predstavnik omladinske poezije druge polovine 19. veka. Izvršio je samoubistvo zbog nesrećne ljubavi.

Stanislava Koča (1880-1905) izvršila je samoubistvo u 25. godini. Njene "Posmrtne pesme" objavila je štamparija Isidora Stojčića u Zemunu 1906.

Svetislav Tisa Nikolić (1893-1914) je pesme počeo da piše veoma rano, kroz njegove stihove je provejavala tuga i nezadovoljstvo, razočarenje neuzvraćenom ljubavlju i neshvatanjem sredine u kojoj je živeo. Izvršio je samoubistvo u Bitolju u 21. godini života.

Novosadski pesnik, Milivoje Dražetin (1952-1970) je imao samo 18 godina kada je izvršio samoubistvo. Bio je vanredno darovit pesnik, novosadski gimnazijalac, momak koji je svoj neveliki lirski opus zaokružio u sedamnaestoj godini, a potom, na ulasku u punoletstvo, odlučio se na izlazak iz samog života. Pero Zubac je objavio knjigu "Lomnost dečaka" u kojoj je sakupljeno sve što je ovaj mladi čovek napisao.

Ambro Marošević (1949-1987) je iz Slavonije došao u Beograd da studira filozofiju. Otac mu je bio Hrvat, a majka Srpkinja. Bio je jedan od poslednjih pravih beogradskih boema. Iza njega su ostale tri knjige pesama, a prema svedočenju njegovih prijatelja poginuo je kod Sajma tako što se bacio pod automobil koji je jurio ulicom.

Gordana Stošić (1945-1994), bila je kontroverzna srpska književnica koja je svoju poetiku zasnivala na jako izraženim erotskim motivima. To ju je dovelo u sukob sa javnim moralom osamdesetih i devedesetih godina prošloga veka. Pogotovu što je radila u nastavi, predajući srpski jezik i književnost u jednoj beogradskoj gimnaziji. Pisala je prozu i poeziju. Bavila se i prevodilaštvom.

Njene knjige su od jednog dela publike ocenjivane vrlo hrabrim, tako da je u srpskom kulturnom miljeu slovila kao srpska Erika Jong, drugi deo publike je njene knjige smatrao kičom. Roditelji učenika su svojim intervencijama primorali direktora gimnazije da je ostavi bez posla, iako je imala podršku učenika kojima je predavala. U takvoj situaciji Gordana Stošić odlučuje da ode na Kosovo i Metohiju. Svoj stan poklanja izbeglicama i dve godine predaje srpski jezik i književnost u Dečanima. Iz ove metohijske varošice vratila se potresena i puna trauma. Živi kao podstanar u Zemunu. Veoma malo se zna o njenom životu u Metohiji. Po povratku, izvesno vreme lečila se na psihijatrijskoj klinici u Beogradu, a onda je leta 1994. godine izvršila samoubistvo skočivši s jedne desetospratnice u Zemunu.

Ognjen Stojanović (1963-2001) je bio poznati pesnik iz Niša. Objavio je dve zbirke pesama. Izvršio je samoubistvo tako što se polio benzinom i zapalio ispred svoje kuće.

Beograđanin Aleksandar Rašić (1976-2006) je sam pripremio svoju jedinu pesničku zbirku koja se pojavila posthumno u godini njegovog samoubistva pod jednostavnim imenom "Pesme".

Čitalačka publika često u čin samoubistva velikana naše književne scene upisuje uzvišene porive. No, biografski podaci mogu jasno da demistifikuju taj čin, te dobijamo širu sliku koja nam objašnjava zašto je do tragičnog ishoda došlo.

Srbija Danas/V.Janković