STRAST ZA ZAOBLJENIM TELIMA: Beogradski festival igre donosi divna iznenađenja

„R. OSA_10 vežbi za novu virtuoznost“ je komad koji je savršeno uklopljen u poetiku koreografkinje Silvije Gribaudi, jer je ona umetnica koja sa zapanjujućom ironijom stavlja u fokus telesnu izražajnost, žene i društvene uloge koje su im dodeljene, gradeći odnos sa publikom kroz neformalni jezik. To je predstava inspirisana Boterovim slikama, svetom 80-ih godina i  Džejn Fondom, konceptom uspeha i performansa.  Silvija Gribaudi nudi scensko izlaganje u kome je protagonistkinja virtuozna igračica Klaudija Marsićano. Komad je poziv da prepoznamo lepotu i izvrsnost u jednom jedinstvenom, izuzetnom telu iz univerzuma igre. Ironija i drama, autentičnost i kliše, banalnost i aktivizam, izraženi su sa milošću i humorom u ovom neodoljivom performansu. Ovaj „šou za jednu ženu“, izaziva ogromno interesovanje u  Italiji, a naša publika će ga videti u okviru 15. Beogradskog festivala igre, i to 24 marta, u Ateljeu 212.

Kako je nastao performans „R. OSA_10 vežbi za novu virtuoznost“?

- To je performans koje proizlazi iz strasti za zaobljenim telima, za oblinama tela, iz radoznalosti za istraživanjem njihove dinamike. Započela sam istraživanje još davne 2009. godine, sa komadom  “Slobodno telo” koji je nekoliko puta osvajao značajne nagrade, a koji pokreće sve “masne” delove tela,  gradeći kroz ironiju jednu vrstu igre koja ruši ili umanjuje fizičke tabue. Od 2011., razvijala sam predstave koje se bave temom fizičkih promena karakterističnih za starenje. U poslednjem komadu koji dolazi u Beograd,  želela sam da ohrabrim ljude da se usude ("osa" znači "usuditi se" na Italijanskom jeziku), a ujedno da iznenadim publiku kroz fizičku virtuoznost i prikažem lakoću koju telo može imati uprkos očiglednoj težini.

Kako ste se pronašli Klaudiju Marsićano?

- Još 2015. godine imala sam priliku da se upoznam sa Klaudijom u jednoj produkcijskoj kući koja je realizovala veliki televizijski program koji je imao za cilj da otkriva neafirmisane talente. Klaudija je 25-godišnja glumica koja živi u Milanu, gde je pohađala pozorišnu školu "Quelli di Grock". Bila sam dirnuta fleksibilnošću njenog tela, pa sam joj predložila da kreiram pozorišni komad za nju. Dok smo radile, otkrila sam da poseduje više talenata, pa sam u okviru nekih virtuoznih delova, pokušala da napravim dramaturgiju sastavljenu od radosnih scena, koja bi mogla dati punu vrednost svakom delu njenog tela. Radila sam sa njom na "scenskoj istini", na prostoru čistog zadovoljstva koje na bini može razviti fizičke i vokalne rezultate koji ruše zidove i stvaraju direktnu komunikaciju, bez kompromisa, gde je tehnika u službi prirodnog pokreta. Nakon svakog izvođenja, Klaudija i ja intenzivno razgovaramo o tome kakav je bio odnos sa publikom, i on se menja svaki put. Koliko možemo da produžimo pokret ili trenutak, kada se ljudi nasmeju? Koliko dugo treba da ga zadržavamo? Kako ćemo uvesti publiku u tajne tela, čineći da ljudi osete virtuoznost i talenat.
 

Ranije ste radili na identitetu i polu i kao i na  ženstvenosti nakon šezdesete godine života. Kakvo mesto ova predstava zauzima u vašoj poetici?

- U mom radu sam u praksi uspostavila filozofiju koju sam prihvatila 2001. godine, a to kroz budizam. U mojim koreografskim radovima, pokušavam da predstavim neke životne koncepte, stavljajući u središte scenskih vrednosti - vrednosti ljudskih odnosa. Volim da postavljam ovo pitanje: kakav uticaj ima telo u današnjem društvu? Kakvu privilegiju uživamo na osnovu našeg fizičkog izgleda? Kako možemo preokrenuti izgled onih koji su oko nas kako bi ih ohrabrili da vide da stvari koje smatraju nemogućim mogu postati moguće? Ja sam zainteresovana za dekonstrukciju uloga, i to je element koji karakteriše sve moje radove.

Da li biste se definisali kao "posvećeni autor"?

- To je teško pitanje! Želela bih da vidim sebe kao autora koji koristi komediju i ironiju kako bi pokrenuo misli i refleksije kroz igru.

Na koji način publika ima vodeću ulogu u predstavi i kako je do sada reagovala?

- Publika uvek reaguje na participativan i entuzijastičan način. Stvarno učešće je kontinuirani pokret kreiran pomoću koreografije, kao dijalog između publike i perfomera. U ovom nevidljivom prostoru nalazi se autentična poetika ovog performansa, smenjivanje osmeha i misli, ali i tela u akciji, koja daju smisao našem radu.

Vaš rad predstavljate pod firmom kompanije Zebra, koju ste u Veneciji osnovali 2011. godine zajedno sa svojom koleginicom, koreografkinjom Kjarom Frigo.

- Izabrali smo ime Zebra, jer zebre, uprkos tome što su prekrivene istovetnim prugastim krznom, imaju svoje specifične i jedinstvene šare. Naše jedinstvo zasniva se na vrednosti raznolikosti, koju branimo u strukturi koja je takođe otvorena za druge umetnike kao što su Ana Pirati (vizuelni umetnik) i mladi igrač i koreograf Siro Guljelmi. Naše udruženje ima za cilj podržavanje niza produkcija koje otvaraju aktivan dijalog i duge umetničke debate.  I sve to kao potreba za izgradnjom umetničkih struktura koje pružaju izražajnu slobodu različitosti, kakva leži unutar svakog umetnika.