Српска електроенергетика у наметнутој транзицији

Годину дана након доношења тзв Чистог енергетског пакета закона од стране Европске Уније и опасно амбициозних, а претходно слабо промишљених енергетских циљева, новог европског идентитета, како га неки од највернијих бирократских слуга ЕУ система називају, једна Немачка отвара термоелектрану на угаљ снаге, ни мање ни више него 1.100 MW.

Наиме, 30. маја 2020. године, након више од десет година студирања, планирања и изградње у Немачкој је пуштена у погон термоелектрана Datteln 4. Електрана Datteln 4 снаге 1.100 МВ, која је у власништву компаније Унипер и налази се у месту Datteln у региону Северна Рајна-Вестфалија, отворена је упркос претходно објављеном плану немачке владе да постепено укида производњу електричне енергије из угља у земљи. Немачка влада је прошле године донела одлуку да ће затворити свих 84 термоелектрана на угаљ до 2038. године, док се земља буде кретала ка чистијим изворима електричне енергије. Ове године би требало да буде затворено најмање осам немачких погона на угаљ. Званичници регије Северна Рајна-Вестфалија рекли су да је идеја изградње и стављања у погон ТЕ Datteln 4 било управо замена капацитета поменутих осам термоелектрана.

Везано за постепено гашење рудника и термокапацитета на угаљ, занимљив је податак да су се немачка влада и регионални званичници сложили о плану компензације за индустрију угља од око 40 милијарди евра (45 милијарди долара). Влада је рекла да ће новац бити употребљен за финансирање „друштвено одговорних решења” за раднике, укључујући нова радна места, нове инфраструктурне пројекте и, вероватно, обезбеђивање надокнаде погођеним компанијама.

Званични подаци показују да је око 20.000 људи радило у немачкој индустрији лигнита (мрког) угља, са око 15.000 у рударској индустрији и са око 5.000 запослених у електранама на лигнит. Одштета од 40 милијарди евра намењена је немачким регијама које имају руднике лигнита и термоелектране на угаљ: Саксонија-Анхалт, Саксонија, Северна Рајна-Вестфалија и Бранденбург. Земља тренутно прима отприлике трећину своје укупне потрошње електричне енергије из термокапацитета на угаљ; више од половине оних који сагоревају лигнит.

У Чешкој, такође великом произвођачу и кориснику овог енергента, крајем 2020. године Владин саветодавни одбор предложио је великом већином гласова (15 од 19) да се вађење и сагоревање лигнита прекине 2038. године (датум који је изабрала и Немачка), време до када ће према проценама резерве овог енергента већ бити готово исцрпљене у тој централно европској држави.

У Пољској је тренутно следећа ситуација. Упркос међународном негодовању, пољско ресорно министарство продужило је рударску концесију за површински рудник угља у Турову до 2044. године. Чешка је поднела тужбу против Пољске, рекавши да је Варшава прекршила закон Европске уније претходним продужењем експлоатације руде у Турову до 2026. године. Пољска, која производи око 70% електричне енергије из угља, једина је земља ЕУ која се није обавезала на нулту емисију до 2050. године. Крајем прошлог месеца у Катовицама је парафиран споразум Владе са индустријом угља за укидање производње угља до 2049. године. План укључује субвенције које би ублажиле удар на раднике, као и на компаније. Према споразуму, влада ће поступно укидати коришћење угља током наредних 28 година. У замену, рудари ће добити право да се преселе из затворених рудника у оне који још увек раде или ће добити превремене пензије са 80% својих плата. Они који одлуче да напусте рударство квалификоваће се за отпремнину у износу од 120.000 злота (32.000 УСД). Споразум, такође, предвиђа улагање веће од 16 милијарди злота (4,2 милијарде долара) у експлоатације угља путем чистих технологија.

Где је ту Србија и српска електроенергетска индустрија? Како то само поносно и лепо звучи, српска електроенергетска индустрија. Србија се тренутно бори и у домаћој и у иностраној арени интереса. Интереси иду од најнижих, малих личних интереса, разноразних лобиста, који неретко имају своје уделе у пословима везаним за нове обновљиве изворе енергије, па све до огромних стратешких националних интереса великих држава, као и великих корпорација, пре свих из држава западне хемисфере, које вековима исказивану колонијалну аспирацију у свом односу према Балкану данас то, посебно, исказују управо у области енергетике.

Зашто се малој Србији, која економски не може да приђе ни Чешкој, ни Пољској, а камоли Немачкој држави, упорно спочитава и пребацује одговорност - када је реч о заштити животне средине и то по правилу са јаким популистичко демагошким призвуком, практично непрекидно? Зашто једна мала држава, претходно осиромашена константним притисцима што ратом, што санкцијама, има толику пресију на своју енергетску независност? Зашто Србија не може да изгради заменски капацитет, који је три пута мање снаге од горе поменутог, управо завршеног капацитета у Немачкој? Зашто Србија нема право да искористи своје природно богатство, заправо само на начин на који је исти већ искоришћен у осталим Европским земљама, односно, на начин на који га и даље користе остале европске државе, које поседују исто то природно богатство - Немачка, Чешка и Пољска.

У Европи није постојала тема декарбонизације док огромна већина ресурса огледаних у фосилним горивима, пре свега у угљу, није потрошена у већини европских земаља. Ово је хипокризија својствена искључиво западном начину размишљања и опхођења према народима и државама око себе. Подсетимо да све три горепоменуте централно-европске земље успешно пролонгирају престанак коришћења овог енергента већ годинама, као и да су све три исти помериле за пар деценија, како би исти искористили до крајњих граница.

С друге стране у Србији још увек није усвојена ниједна директива из тзв. Чистог енергетског пакета Европске Уније, које су на снази већ годинама у свим па и у ове три наведене чланице ЕУ. У ЕУ земљама је то учињено још пре пар година, па видимо како се према истој односе једна Немачка, Чешка или једна Пољска. У Србији још увек није ни у нацрту припремљен обједињени енергетски и климатски план развоја, који ће дефинисати будућност енергетике ове земље, а већ се пуштају и из самог ресорног министарства пробни балони везани за декарбонизацију и спомињу забране градње нових, односно мораторијуми на развој рудника и производњу електричне енергије из угља, нашег националног природног ресурса, у скорој будућности.

И у Немачкој и у Чешкој и у Пољској ти планови постоје, па опет видимо како се ове државе понашају према својим уско националним интересима. Уколико те напредније државе Европске Уније имају шансу да одложе гашење својих капацитета до 2026. године, па даље са 2026. године на 2044. годину, пример Пољске. Уколико те државе ЕУ имају право да изграде огроман нови капацитет за производњу електричне енергије управо из угља, пример Немачке, поред хиљада мегавата већ инсталисаних капацитета у ветропарковима и соларним парковима, уколико Чешка нема намеру да затвори руднике пре 2038. године, када је виђен и крај њихових резерви угља, какво морално права има било ко у Европској Унији да спочитава то исто Србији. Србији која није чланица ЕУ и у којој још увек ниједан од наведених законских аката није донешен. Србији која није, нити ће видети и један цент из Јуст транситион фунд фонда ЕУ намењеног поменутим субвенцијама и помоћи у преласку на алтернативе изворима енергије из угља. Србији која у области енергетике тренутно и годинама уназад, осим обавеза нема ама баш никаквих бенефита од слеђења директива ЕУ. Какво право било ко има да спочитава било шта једној сувереној, независној земљи на крају крајева?

Колики је фонд Европска унија, која нас својим директивама тера у зависност када је реч о енергетици, одвојила за помоћ српској енергетској транзицији?

Видели смо колика се средства одвајају у Немачкој и Пољској. Да ли ћемо дозволити да победи послушничка мањина међу нама? Она мањина која од својих уских, личних интереса, или из своје чисте глупости и незнања, не види многоструко веће и важније националне интересе, интересе Србије и нашег народа.

Јуст ин транситион фонд, наследник Цоал регионс ин транситион иницијативе, представља покушај ЕУ да финансијски асистира својим чланицама, које су суочене са социо-економским проблемима услед планираног гашења рудника и термоелектрана на угаљ. Успостављање сличног фонда није ни у најави у нашем региону, па би се могло закључити да ће се у овом случају применити стари добри рецепт – искоришћен толико много пута током, како га ја називам, процеса вечног приступања ЕУ. Процеса током којег се државама кандидатима преносе адаптиране Регулативе и Директиве ЕУ са у потпуности пренетим обавезама, док су ускраћене да користе бенефите, које исте доносе услед тзв. проблема реципроцитета између ЕУ и не ЕУ држава. Колико год би се стручњаци са локала, као и стручњаци који раде за Енергетску заједницу борили и покушавали да превазиђу овај проблем и овај дебаланс захтева и добробити, Брисел никада ње имао слуха и, никада, практично решење да се исти превазиђе. И, решење није пронађено.

Процес вечног приступања ЕУ

Јако је битно схватити да се у процесу приступања ЕУ наше домаће законодавство не усклађује један на један са постојећим Директивама и Регулативама ЕУ, већ са прерађеним актима и ту је „квака”. У прерађенин актима најчешће се преносе све обавезе, а бенефити по државу која их следи просто нестану или се максимално умањују. Образложење је немогућност реципроцитета између дражава које нису чланице ЕУ са државама чланицама. Читајте то овако: све, или огроман део обавеза ћеш поштовати као да си чланица ЕУ али, жао нам је, правих бенефита и фондова за тебе нема док не постанеш пуноправна чланица ЕУ. Па, ето првог мотива онога ко је овакав процес и осмислио, да државе Балкана никада, или барем док се сви циљеви креатора овог процеса не испуне, односно док се сви природни ресурси држава кандидата не угасе/преузму (тим редом), не постану чланице ЕУ.

Када је реч о директиви о великим ложистима, а нарочито о обједнињеним климатским и енергетским плановима, тј. климатским циљевима који нам тек следе као обавеза, под плаштом заштите људи и животне средине, буквално се убија домаћа индустрија и препушта тржиште страној технологији и ресурсима, тј препушта увозу. Да ЕУ, односно велике силе у ЕУ, искрено желе то што тврде да желе, имали бисмо на располагању десетине милијарди евра за, како је у ЕУ називају, зелену транзицију, а ми као регион имамо, уместо тога, мрвице, односно, још горе, приморани смо да сами финансирамо своје привредно самоубиство кроз „повољне” кредитне линије међународних финансијских институција.

Ево примера Пољске. Нису својевремено прихватили Греен Деал ЕУ, и од 7,5 милијарди евра, колико износи Јуст Транситион Фунд ЕУ, Пољска је добила две милијарде евра.

Цела прича је од почетка до краја конципирана као опсена, у којој ће сиромашни сами платити транзицију на још већу зависност од богатих. Ето, то је укратко процес вечног приступања ЕУ, а она европска максима која се огледа у појму Енергетска транзиција се правилније у случају Балкана може дефинисати као транзиција на енергетску зависност.

Како је једном приликом један колега из Немачке лепо приметио: „Знате, Немачка је велика и економски јака индустријска сила. Она себи просто може да приушти једну до две веће привредне стратешке грешке у једном веку и да се након њих, без већих последица и опорави, можда чак осване, након истих и још јача, пошто је током трајања тих, условно речено, погрешних потеза, своју нову технологију пласирала у земљама у развоју, које су наравно беспоговорно, некритички, следиле ту исту погрешну процену. Али, са друге стране мале земље Балкана и источне Европе немају тај луксуз и за њих би прва таква грешка била и последња грешка, после којих више као индустријске земље не би ни постојале, практично би биле враћене у доба пре индустријализације, са свим последицама по економију и становништво тих земаља”.

Колегиница са којом сам годинама радио у међународној енергетској заједници, иначе пореклом из Румуније, сведочила је током транзиције, која је пре двадесетак година извршена у енергетској индустрији ове земље – данас чланице ЕУ, о огромним социо-економским проблемима са којима се Румунија сусрела тих година, пре свега услед непромишљеног слеђења директива, које нису кројене од стране познаваоца специфичности њиховог тадашњег енергетског система, а које су довеле, по њеним речима, до енормне незапослености и економске кризе у тој земљи. Чак је поделила тада и податак са мном, просто невероватан податак, по којем је од укупно 5.000.000 људи, колико је Румунију у том таласу напустило и отишло у иностранство у потрази за бољим животом и покушајем да реше питање елементарне егзистенције, чак 3.000.000 људи управо на директан или индиректан начин било повезано са угашеним енергетским и индустријским постројењима. Овај податак, наравно, уколико је тачан, чак и близу тачан, могао би се назвати „модерном Великом сеобом народа”, овога пута не изазваном природном катаклизмом, окупациојом од стране неке стране војне силе, већ само једном погрешном политичком одлуком, која је донета са циљем имитирања, односно додворавања новој елити у коју је Румунија тих година управо ступала.

Домаћи ресурс и домаћа производња гарант стабилности цена и енергетске безбедности Србије

Производња електричне енергије из домаћих ресурса - угља и воде нас је као народ и државу, буквално, спасила током деведесетих година прошлог века од потпуног колапса. То што и даље као држава имамо контролу над својим електроенергетским системом можемо захвалити искључиво природном богатству, које се огледа у лежиштима угља. Управо та феноменално конципирана хидро-термо координација и чињеница да се енергија производи из домаћег ресурса доводе до тога да и даље имамо убедљиво најефтинију електричну енергију за крајње потрошаче у Европи.

У наставку је табела преузета са Еуростат-а са приказаним ценама електричне енергије за крајње потрошаче по државама ЕУ за 2020. годину.

Код нас, ради поређења, цена за широку потрошњу након последњег поскупљења од 01.02.2021 износи око 7,867 dinara/kWh, односно око 6.7 ЕУР centi/kWh. Ово као чињеница не одговара никако шпекулантима, као ни иностраном капиталу, који види своју шансу у пласирању средстава у циљу преузимања наше националне електроенергетске сцене, односно домаћег тржишта електричне енергије. Када погледате цене електричне енергије у остатку Европе постаје јасан мотив борбе против нашег домаћег произвођача и жеља да се истом вредност умањи, а пословање угрози или уништи. Реч је о суровој тржишној трци, у којој, нажалост, често на погрешној страни наступају многи домаћи чиниоци, најчешће незнањем и својом глупошћу заведени и искоришћени, а врло често и из јасних личних финансијских интереса.

Перфидна колонијализација

По мом дубоком убеђењу одустајање од сопственог енергетског ресурса иде на руку искључиво иностраном капиталу и даљој колонизацији Србије, као и преузимању њених природних богатстава лукавошћу законодавца у Бриселу и другим светским центрима моћи. ЕУ нама не нуди партнерство и преузимање стандарда ЕУ на бази једнаког, партнерског односа, већ искључиво као сет правила за потпуну колонизацију, као пограничног подручја свог интереса, како нас посматрају већ вековима.

Постоје, такође, одређени технички аспекти који не дозвољавају тако олак прелазак на изузетно осетљив извор енергије какав су данашњи ОИЕ, тако да до њега никада неће доћи без драстичног утицаја на животну средину из овог или неког другог угла. Данас доступна технологија ОИЕ дозвољава само делимичну независност од термоцентрала, услед врло слабе робустности, или жилавости соларних и ветро извора према тешким временским и хаваријским условима рада ЕЕС. Можда је и најсвежији доказ томе случај Тексаса у САД са почетка ове године. Колико год се некоме свиђале или не, термоелектране ће бити стожер ЕЕС у сваком добром систему електропривреде - све док се не пронађе адекватна замена. Да ли је извор ТЕ угаљ, гас, уранијум или нешто пето, то је ствар националних могућности, стратегије, политике или чега већ не. У случају Србије независност ЕЕС доносе нам наше резерве угља и одлично конципирана хидро-термо координација у нашем домаћем ЕЕС, са изузетним искуством и знањем наших стручњака и огромном традицијом у тој области.

Такса на ЦО2 за елиминацију конкуренције

Најављена и већ виђена такса на емисију ЦО2 је осмишљена као алатка за борбу против конкурентских привреда на истоку, као и савршен алат за преузимање малих, независних националних система. Подржавати ЕТС и угљеничне таксе је једнако подржавати колонијалну окупацију малих нација од стране иностраног капитала у овом тренутку. Термоелектране на угаљ су данас неупоредиво чистији капацитети за производњу електричне енергије него ли пре пар деценија. Оно што им се и даље максимално замера јесте емисија угљен диоксида, коју смо, надам се, у претходним текстовима успели да разоктркријемо као оружје у арени економског а не еколошког рата. У стварности, када све остале маске падну, смета погрешно власништво термоелектрана у нашем случају... у очима корпоративног капитала не сме ништа да буде у рукама државе, посебно не малих држава... држава је непријатељ великом корпоративном капиталу... држава брине о људима... а велики корпоративни капитал искључиво о профиту...

Свака нација на овом свету, која поседује одређено природно богатство и знање, као и технологију којом га већ експлоатише, држи се истог докле год може. Ја бих се сложио да Србија одмах пређе на алтернативни извор енергије да је Немачка одустала од угља пре тридесет година, арапски свет и САД од нафте пре двадесет, а Француска од нуклеарне енергије пре десет година... У сваком другом случају пристајемо на своје сопствено привредно, самим тим и национално самоубиство.

Време одлуке

Дошло је време да се седење на две столице, барем у електроенергетици, заборави као опција борбе против неукости и незнања. Јер, слепо слеђење ЕУ у процесу декарбонизације довешће до уништења независних националних електроенергетских система на тлу континенталне Европе.

Ослонац независне државе од памтивека огледа се у три параметра: изворима чисте воде, хране и енергије. Наша држава је на прекретници, када је реч о енергетици и свака игра, сваки погрешан корак значи тоталну предају националних ресурса страном интересу, и ништа, ама баш ништа друго, осим тога, не може да значи. Време је да се карте отворе, пошто их западне економије немилосрдно и без срама отворено показују већ извесно време.

Време је да се национални интереси у електроенергетици штите врло директно, без резерве и било каквог „срама” изазваног од стране било које вештачки генерисане кампање, увек генерисане са циљем постизања истог, лаког и „меког” продора страног економског интереса у суптилне поре, врло осетљивих друштава на истоку Европе. Осетљивих на сваки помен негативног утицаја на друштво, или негативног утицаја на екологију.

Не постоји ниједна држава на западној и источној хемисфери која не води рачуна о својим националним интересима, врло сурово и стриктно. Ја само желим да моја мала земља добије право да се понаша макар мало као „велике земље” Запада, да гледа свој интерес, увек, као прво и свето.

Потребно је уложити много у чистију технологија прераде и коришћења угља - то се слажем, али не треба тек тако под првим притиском Запада, колико год велик тај притисак био, одустати од сопственог ресурса.

Уколико данас одустанемо, сутра ће се појавити неки нови страни инвеститор и тај исти угаљ, угаљ који данас сатанизује, искористити за свој интерес и дебело на њему зарадити. Тада ће за нашу државу бити касно. Тада више неће бити ни домаћег знања ни домаћег капацитета способног за експлоатацију овог енергента. Зато чувајмо целокупан домаћи ресурс дат од Бога, заједно са људским и интелектуалним капацитетом, који тренутно поседујемо, а који је грађен деценијама уназад. Простим језиком, поштујмо себе као што велики поштују сами себе.

Сви који се данас упуштају и олако баве врло атрактивном облашћу енергетике у нашој држави, прво се морају запитати да ли имају довољно образовања и знања из ове врло осетљиве области. Такође, морају имати на уму да ће их у врло скорој будућности сустићи суд нових покољења, покољења стручњака који можда неће бити под овако великим утицајем поменутих западних мантри, различитих идиотизама, вођених од стране институција - финансираних корпаративинм капиталом са запада и вођених анационалним интересима у сваком погледу. Сви који се данас, на било који начин, баве енергетиком морају знати, да постоје они који ће на нова покољења пренети то сазнање, као и сву срамоту погрешних одлука, које се данас могу донети под енормним притиском западних економија, чије интересе заступају западни ментори и домаћи гласноговорници, који се представљају као душебрижници за нашу судбину, а занимају их само лични и интереси оних који их финансирају.

Како је највећи српски песник свих времена забележио: „Коме закон лежи у топузу трагови му смрде нечовјештвом”. Управо тако ће се завршити и ова неславна епизода идиота и корисних будала у служби противника будућности своје породице, свог рода, своје државе, свог региона.