ЦРНА СУДБИНА НАШИХ РАДНИКА: У Русији 15.000 Срба ради на црно!
У Србији не постоји јединствена и свеобухватна евиденција о броју и структури запослених на привременом раду у иностранству, а процене Управе за дијаспору Министарства спољних послова говоре да у Русији "на црно" ради око 15.000 држављана Србије.
Како је наведено у образложењу Предлога закона о условима за упућивање запослених на привремени рад у иностранство и њиховој заштити, који је од јуче у скупштинској процедури, евиденција о држављанима Србије који раде у Русији не постоји, јер у тој земљи бораве као туристи.
У Србији не постоји јединствена и свеобухватна евиденција о броју и структури запослених на привременом раду у иностранству, нити о томе у које су земље запослени упућени, у којим местима и код којих послодаваца раде, каже се у образложењу тог акта, који је парламенту на усвајање послала Влада Србије.
Где иду Срби да раде?
Према подацима Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, око 1.000 запослених бива упућено на привремени рад у иностранство и то пре свега у земље које су нам географски близу - земље бивше СФРЈ, или земље са којима постоје традиционално добри пословни односи, попут Русије, Белорусије, појединих афричких и азијских земаља.
Додаје се и да би, уколико се примени европски просек о уделу упућених запослених, реалан број упућених из Србије на привремени рад у иностранство био десетоструко већи од званичних података којима располаже Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.
Највећи број упућених запослених је у сектору грађевинарства, а са отварањем тржишта Србије према страним инвеститорима и мултинационалним компанијама, појавили су се и нови облици упућивања који нису препознати важећом законском регулативом, као што је на пример међукомпанијско кретање.
Предложеним актом посебно је уређена заштита малолетних лица, тиме што се забрањује упућивање запослених млађих од 18 година, осим када је законом другачије одређено, а забрањено је и уступање запослених страном лицу ког кога је упућено на рад или неком другом страном лицу.
Поред осталог, предложеним актом је предвиђено да период упућивања може да траје до 12 месеци са могућношћу продужења, ако законом или међународним уговором није другачије одређено.
Предлог закона, поред осталог, превиђа и да је послодавац дужан да запосленом кога упућује на привремени рад у иностранство обезбеди здравствено, пензијско и инвалидско осигурање и осигурање за случај незапослености, безбедност и здравље на раду, смештај, исхрану и локални превоз за долазак и одлазак са рада, зараду и припрему за упућивање на привремени рад.
Са друге стране, олакшава се послодавцима процедура обавештавања Министарства, скраћени су рокови за подношење обавештења о упућивању, смањена је документација, а користе се и подаци које послодавци већ пријављују Централном регистру обавезног социјалног осигурања, тако да им се омогућава брзо и ефикасно обавештавање Министарства о упућивању запослених, на прописаном обрасцу и достављањем уверења из Централног регистра о запосленима који су упућени на привремени рад у иностранство.