ЗАНЕМЕЋЕТЕ КАД ПРОЧИТАТЕ Статус једне Српкиње која је ноћ провела на станици у Мађарској

Она је у Мађарску отпутовала на пословни пут па је морала да преноћи на станици како би стигла на време. Оно што је доживела је стварно невероватно. Преносимо вам најзанимљивије делове.

"И схватам следеће: 'Бићу сама ноћу у Будимпешти и морам да смислим место где има људи, које је ноћу отворено и где има полиције за сваки случај'.

Након грозничавог исчитавања разних сајтова закључујем да ја једино могу да идем на Келети железничку станицу. И кроз главу ми прође "наркомани, бескућници, проститутке, нарко дилери, перверзњаци... хеј али ту сигурно мора да има и полиције". Знате да путујем често и такође ми није страно да путујем сама, али помисао да ћу бити сама на железничкој станици ноћу у Мађарској ми је била поприлично застрашујућа.

У току пута упознајем сапутницу са којом сам чаврљала тих пар сати пута. Мађарица из Будимпеште, зове се Вера по прабаки Српкињи. Вера, када сам јој изнела свој генијални план о ноћи на Келети станици, уплашено каже да то не долази у обзир и позива ме да будем код ње у стану док не пођем на састанак.

Није ли то нешто тако човечно и племенито? Девојка која ме никада пре није видела ми је, мени потпуном незнанцу, понудила да будем код ње да не бих била сама ноћу у страном граду. Иако ме је заиста дубоко дирнула ова људскост, моје лепо васпитање ми није дозвољавало да у нечију кућу уђем у 3 ујутру. Вера и ја смо размениле бројеве и Вера ми је слала поруке на сваких 40-так минута до јутра да се увери да ли сам ок.

Драга Вера, хвала ти што си ми потврдила да људска доброта није у нестајању, што постоје људи који и даље верују да је човек човеку брат, а не вук.

И тако 2.30 ујутру (наравно Марфијев закон - гранични прелази су били пусти нигде живе душе и наравно да сам имала возача манијака који је јурио као мува без главе по аутопуту), ја у пословном издању са лап топ торбом испред Келети станице око мене група арапских момака који спавају испред на клупама држећи под главом све своје богатство, мало даље 3 проститутке, а са друге стране два мушкарца, бескућника рекла бих, који у неверици гледају с које планете сам ја пала.

Улазим унутра кад тамо бројне арапске и афричке породице седе и спавају по клупама и поду, држећи чврсто између себе своју имовину која је стала у пар завежљаја.

Мало даље мађарски бескућници, неки нарко дилери који врбују пар енглеских пијаних туриста који и не знају где се налазе и нон стоп вриште како је Беч феноменалан град и да су 'овде' најбољи људи (и даље се надам да су ипак потрефили после воз за Беч, ако су уопште и желели да иду тамо) и пар проститутки које гледају да нађу клијенте.

Сместим се на једну клупу, пустим Брејкерсе и молим Бога да што пре сване. Прилази ми човек и покушава да ми нешто објасни на мађарском и након мог добро вече на енглеском вади своју легитимацију - мађарски полицајац у цивилу који ми после на савршеном енглеском каже да жели да види моју возну карту и пасош. Јер логично ја седим у 3 ноћу на жележницкој станици, нормално је да путујем негде. И још "логичније" ја ту карту немам, јер ја и не путујем нигде.

Већ ми је сценарио у глави, сад ће да ме приведе, нећу стићи на састанак, платићу сто одсто неку казну јер 'познато је да Мађари не воле Србе и увек пишу нама неке казне, јер нас мрзе'.

Ништа од тога се није десило. Испричала сам му шта ја то заправо радим на железницкој станици. Да ли је он био добре воље или се сажалио све у свему или је само добар човек, он се само насмејао и питао да ли мозда желим чај или кафу (поновићу мађарски полицајац, ја страни дрзављанин) и рекао да ће ме обићи он или његов колега за пола сата да виде да ли сам ок и пожелео ми успех на пословном састанку. Успут се сагнуо и покрио једну баку која је спавала на клупи и оставио чоколадицу. На сваких пола сата је пролазио туда и махнуо ми.

Драги мађарски полицајцу, хвала ти што си доказао да полицију не чине само корумпирани полицајци и незаинтересовани појединци. Не, нисте сви исти.

Возови су долазили и пролазили. Питала сам се како то изгледа спавати на поду железничке станице уз писак сирена на сваких пола сата. Одговор ми је дошао неочекивано у облику мале, скакутаве, преслатке девојчице. Било је око 3 ујутру, она је била будна а њени родитељи и остатак породице је спавао у углу.

Дотрчала је до мене и несто весело кренула да прича на арапском, а како је моје знање арапског сведено на 20-30 израза који су ми остали у сећању, нисмо баш нешто много могле да комуницирамо, али нас две то није спречило. Она је села поред мене и наставила да прича, ухватила ме за руку и гледала моје налакиране нокте и весело чаврљала. Била сам смешна себи како на некој мешавини арапско-турског покушавам да је питам одакле је, па онда на енглеском и тек онда се сетим да не компликујем и на чистом српском кажем Ирак или Сирија.

Малена се тргла, тужно ме погледала и рекла Сирија. Вероватно је и она мене питала одакле сам и сама донела закључак да мора да сам из Турске, уколико сам је добро разумела. На помен Београда весело се нашмесила и климнула главицом, а тек кад сам извадила кекес их те среће. Сад како објаснити детету који не говори ниједан језик који ја знам да иде и пита маму да ли сме да узме кекс. И онда схватите колико је заправо лако споразумети се чак и када не говорите исти језик. Најједноставније прстом, оно што се сматра некултурним и примитивним за "развијени и цивилизовани свет", покажеш кекс па маму и климнеш главом. Отрча она, пробуди маму, која је прво уплашено реаговала мислећи шта се догодило. И тачно се видео израз олакшања да је у питању само кекс, да је нико није напао, повредио... Мајка се насмешила климнула главом и погледала у мом правцу и опет се насмешила, ставила руку на груди благо повила главу у знак захвалности. И повуче дете за рукав када је малена кренула поново према мени и тачно могу да замислим шта је рекла 'Немој да будеш досадна тети, то није лепо', али мала се отрже и дође код мене.

И тако нас две другарице, једна од 32 године и једна од 5 година, једна се зове Ивана, друга Нур седеле су до 4 ујутру на Келети станици и јеле кекс. Свака је причала на свом језику. Нур је узела да црта, цртало је дете свој зивот, цртало је куће разрушене, тенк јер она само за то зна и ја сам почела да плачем. И онда је дете од 5 година тешило зену од 32 године, онако чисто дечије и људски, узела је моју руку у своју и мазила је.

И баш због тога, не могу да дозволим да неко арапску децу и мале азиланте посматра кроз призму будућих терориста, јер то су деца. Обично дете које воли Плазму и као свака петогодишња девојчица воли налакиране нокте и воли да игра црвене рукавице. И Келети станица се полако будила, а Нур је већ била поспана и отишла је код своје маме, при одласку ми је несто шапнула, нажалост разумела сам само хвала.

У току је био Свети месец Рамазан, а мени је пришла једна бака и кренула да прича. Често ми се у Турској или арапским земљама дешава да ме тако идентификују као 'svoju', па је и бака мислила да сам њихове горе лист. Како нисмо могле да се споразумемо у помоћ нам је притекао младић са суседне клупе. Млади Сиријац са одличним знањем енглеском.

Бака је иначе бака мале Нур и гледала је како ја причам са њом и како се играмо и питала ме да им се придружим за шехур односно рамазански доручак који се једе пре свитања.

И дође ти да плачеш, када схватиш да те на доручак зове особа која је дочекала да своју старост проводи по железничким станицама због грамзивости и похлепе светских политичара. Која је дочекала да нека европска балавурдија скреће поглед на другу страну када их види јер 'им руше град'. И када схватиш да та особа још увек чува доброту у свом срцу, порази те чињеница када схватиш колико мало таквих људи имаш у свом окружењу и колико су вечито незадовољни и незахвални за све то имају. И дође ти да у 5 ујутру позовеш све људе из свог телефонског именика и да им кажеш, када устанете будите захвални јер сте спавали у свом кревету.

И хвала Нур и њеној баки јер су ми подарили могућност да ову причу напишем и да поново осетим истинску захвалност за све оно што ми је зивот пружио и чега ме је поштедео. Надам се да њих на крају овог пута очекује оно што и значи име Нур - светлост.

И јутро је свануло, ја сам напустила Келети станицу, они су остали тамо. Надам се да су срећни барем колико и ја, јер сам за пар сати учврстила веру у људе. И престала да се бојим ноћних боравака на зелезничким станицама, јер понекад није лоше суочити се са својим страхом и предрасудама.

А ви драги пријатељи (који сте пре свега имали стрпљења да ово прочитате до краја) не скрећите поглед када их видите на улици, а не скрећите поглед ни од својих сиромашнијих и немоћних комшија. Ако им је већ живот одузео пуно тога, нема разлога да им неко одузме и гази људско достојанство. Ако можете трудите се да људима будете браћа и сестре, ако не можете нема потребе да будете ни вукови.

Ивана."