Хималајска мачка: Успешан експеримент
Дугодлака мачка са ознакама (цолоурпоинт), у САД-у је позната као хималајска мачка, пасмина коју је створио човек док је, током експеримената у узгоју, настојао да реши проблем генетских болести код мачака.
Шведски генетичар, др. Tjebbes, је двадесетих година 20. века укрстио сијамске, персијске и бирман мачке.
Потом су, у тридесетима, два истраживача Медицинског факултета на Харварду, закључила да је потребно даље укрштање - овог пута са мачкама познатог педигреа - како би се постигло наслеђивање одредених карактеристика. Парили су сијамске мачке са димастим, сребрним пругастим мачкама и црним дугодлаким персијским мачкама, али овог пута у намерном покушају да се добије мачка сијамског узорка са персијском длаком и типом тела.
Прво хималајско дугодлако маче са ознакама, по имену Дебутанте, окотило се 1935. У међувремену су други узгајивачи у САД-у и Британији такође експериментисали како би развили ту пасмину прелепих мачака.
Назвали су је хималајска мачка, али не због било каквих географских веза са планинским ланцем, него зато што се тај назив користи за исте узорке боје код других узгојених животиња, као што су кунићи. У Британији је пасмина прихваћена - али под називом дугодлака мачка са ознакама (цолоурпоинт) - 1955. године, пише "Životinje.rs". Узгој хималајских мачака с педигреом у САД-у је озбиљно започео педесетих година 20. века, али будући да се узгајивачи нису појављивали на изложбама, мало је љубитеља мачака знало нешто више о пасмини пре 1957. када су две такве мачке стигле на изложбу у Сан Диего, у Калифорнији, и тамо изазвале сензацију.
Два мачета су представљена председнику тек утемељеног удружења АЦФА када се тражио статус пасмине. Када их је оцењивачки суд видео, гласали су 15 према 1 у корист признавања, а признање ЦФА-е уследило је исте године.
Иако је то само једна од многих дугодлаких пасмина са сијамским узорцима, дугодлака са ознакама (цолоурпоинт - хималајска мачка), одмах се може препознати по широкој глави, маленим ушима са заобљеним врховима, кратким, дебелим и снажним ногама, чупавом репу, кратком носу и дугој, густој и свиленкастој длаци. Судије идеалним сматрају густе ознаке и светле боје тела, али дуга длака хималајској мачки не допушта исту густину боје ознака какву видимо код сијамских мачака. Разлог томе је чињеница да сијамски узорак зависи од температуре.
Будући да је длака хималајске мачке дужа, хвата више ваздуха него полегнута кратка длака сијамске мачке, а то слаби боју ознака. Маска одрасле дугодлаке мачке са ознакама - хималајске мачке покриваће лице, али се не би смела пружати преко остатка главе - иако мужијаци имају веће маске од женки.
Током ране историје пасмине, нека су удружења признавала само одређене боје, али данас се код те егзотичне и лепе пасмине признају ознаке црне, плаве, чоколадне, љубичасте и црвене (пламен) боје, и све боје корњачастих ознака и све боје пругастих ознака.
У настојању да се створи једнобојна чоколадна дугодлака, укрштале су се дугодлаке са ознакама/хималајске са бурманским мачкама. Тако добијени потомци развили су се у пасмину која се данас зове tiffannie.