Подешавања Сачуване вести Претрага Navigacija
Подешавања сајта
Одабери писмо
Одабери град
  • Београд
  • Дечани
  • Јагодина
  • Крагујевац
  • Крушевац
  • Ниш
  • Нови Сад
  • Ораховац
  • Панчево
  • Пирот
  • Приштина
  • Призрен
  • Сомбор
  • Суботица
  • Штрпце
  • Ужице
  • Врање
  • Вршац
  • Зрењанин
  • Zvečan

ХЛАДНОКРВНО: Професионални убица објашњава како убити без последица

27.03.2015. 17:34
Muškarci se igraju rata
Мушкарци се играју рата / Извор: Youtube Printscreen

Који су то фактори који омогућавају човеку да одузме живот?

Пуковник Дејвид Гросман је пензионисани официр копнене војске САД, припадник 82. падобранске бригаде, као и војни ренџер. Након америчких ангажмана у Кореји и Вијетнаму, где је пуковник Гросман стекао директно ратно искуство, он се повукао из борбе и постао војни психолог и професор психологије на војној академији Вест Поинт.

Аутор је више књига које се баве психологијом убијања, од којих је најпознатија "О убијању: Психолошка цена убиства у рату и друштву". Како је више пута навео у интервјуима за часописе "Солдиер оф Фортуне" и "Guns&Weapons", између осталих, психолози армије САД први пут су озбиљно почели да проучавају науку убијања након поражавајућих статистика гађања/погодака у директним сукобима током Другог светског рата.

Pukovnik Dejvid Grosman
Пуковник Дејвид Гросман / Извор: Youtube Printscreen

Америчка војска је у том периоду имала око 20 одсто ефективног дејства по непријатељу од укупне муниције испаљене из пешадијског наоружања - пушке, пиштоља и сл. Ово је процењено као "катастрофалан учинак", па су се психолози америчке војске у наредном периоду посветили проучавању тога шта човека подстиче да убија. Један од главних аутора и истраживача на ову тему управо је пуковник Гросман.

У рату са Корејом, овај проценат се попео на 55 одсто, што је истраживачима дало знак да је дефинитивно дошло до напретка у кондиционирању "обичног војника" да убије.

Истраживања су, како пише у књизи "О убијању", уродила плодом - до рата у Вијетнаму (1955-1975), бојна ефективност пешадије повећала се на "задовољавајућих" 90 одсто. Ово значи да су војници, без система "дриловања" или грубе индоктринације, на бојном пољу током Другог светског рата промашивали НАМЕРНО, гађајући углавном изнад глава непријатеља, или се само правећи да гађају. Шта се променило у овом периоду?

Nemačko bombardovanje Britanije 1940.
Немачко бомбардовање Британије 1940. / Извор: Профимедиа

Анатомија убиства: Сви фактори морају бити размотрени

Први фактор који је Гросман проучавао био је ауторитет, то јест захтеви ауторитативне фигуре. Открио је да надређени у војсци (или у криминалној банди) на располагању имају неколико варијабли које утичу на послушност, као и убилачко понашање, обичне војске. То су:

  1. Близина ауторитета
  2. Субјективно поштовање убице према ауторитету
  3. Интензитет захтева за убилачким понашањем
  4. Легитимитет захтева фигуре од ауторитета

Други фактор, који највише има везе са унутрашњим оправдавањем убиства након чина, јесте "групни опроштај". 

Ljudmila Pavličenko
Људмила Павличенко / Извор: Профимедиа

Утицај групе (чете, јединице, вода) на убијање дешава се кроз две варијабле, подједнако чудновате и моћне - пребацивање одговорности (рационализација убиства) и анонимност на бојном пољу. Просто речено, војник у себи рационализује свој чин "растачући" одговорност на групу, и управо је тај групни менталитет један од главних подстрекача на одузимање туђег живота.

Емотивна/културолошка дистанца

У склопу ратне обуке, регрути америчких огранака војске пролазе изузетно стресну индоктринацију, која се фокусира на две ствари: осигуравање послушности и дехуманизацију непријатеља. Дехуманизација се врши на два начина: емотивни (истичући расне и националне разлике сопствене војске и непријатеља) и културолошки (истичући разлике у размишљању, обичајима и понашању). У оба случаја, циљ је исти: лакше је убити непријатеља који се сматра за "мање од човека". Отуда и "надимци" за непријатељске војнике које све војске дају својим противницима - за Американце, то су били "жутаћи", "косооки" (Кореја, Вијетнам), "кобасичари" (Немци у Другом св. рату), "јахачи камила" (Арапи и други народи Средњег истока) и слично.

Naoružani Palestinci
Наоружани Палестинци / Извор: Реутерс

Физичка дистанца убијања

Гросман је први истраживач који је уочио директну повезаност даљине од непријатеља са лакоћом "повлачења обарача". Тако је, по њему, најтеже одузети живот на "сексуалној дистанци", то јест тело уз тело, голим рукама. Што је дистанца већа, лакше је починити убиство, па је тако пешадија стационирана у  Заливу свиња (инвазија Кубе 1961.) имала високе проценте војника који су патили од пост-трауматског стреса (преко 50 одсто је пријавило проблеме са психом након сукоба, од тога је 20 одсто остало трајно неспособно за нормалну друштвену реинтеграцију. Са друге стране, пилоти бомбардера су имали занемарљив проценат ПТС-а, мањи од један одсто.

Ово, по Гросману, има везе са тиме што пилоти фактички нису морали да виде непријатеља, осете његов мирис, чују крике и сл. Траума убијања смањује се како се физичка дистанца повећава.

Агресивне предиспозиције убице: Осветници, кондиционирање и два посто који воле да убијају

Скорашњи губитак сабораца на бојном пољу у великој мери омогућава смртоносно насиље. Смрт пријатеља МОЖЕ да емотивно паралише, растужи или обесхрабри војника, али у много случајева, агресија је честа реакција на трагедију. Војник у бици је производ свог окружења, а насиље подстиче насиље.

Модерни војни тренинг у великој мери подсећа на "псеће" кондиционирање Павлова, у питању је систем задатака и награда. Обука прилази што је могуће ближе реалној ситуацији на бојном пољу, а са развојем компјутерске технологије заживелче су виртуелне симулације које такође служе за развијање убилачког понашања као првог рефлекса у рату, без размишљања или оклевања.

ubistvo Islamske države
убиство Исламске државе / Извор: Фото: Youtube Printscreen/Australia 24/7

Истраживања која трају још од Другог светског рата потврдиле су постојање "природног војника", или особа које могу да убијају без презања или каснијег кајања. Око два одсто свих војника (и тиме, пренесено, све популације) нема природни отпор ка убијању, блиском или не. Негативне друштвене конотације означавају ове људе као психопате, али то не значи да су два одсто свих људи ментално поремећени - радије, може се закључити да ће два одсто убити без оклевања или жаљења ако им се да разлог. Они, наводи Гросман, нису склонији агресивности од нормалног човека.

 Скидање безбедносне кочнице са мозга

Када се прича о ратним злочинима, чест пример је и даље геноцид који је војска Трећег Рајха систематски чинила у Другом св. рату. Да ли је могуће, пита Гросман, да се некако "задесила" читава нација сурових убица који су могли да изврше ратне злочине те магнитуде? Наравно да не. У питању је била комбинација кондиционирања, индоктринације по емотивном/културолошком основу, као и развоја модернијих бомбардера, артиљерије, снајперских пушки и других метода убијања који су омогућили да се превазиђе близински отпор ка убијању. Немачки војници су били као и сви други људи, оно што је било друкчије јесте НАЧИН ОМОГУЋАВАЊА убијања.