ПРИЧА ПРЕТУЧЕНЕ НОВИНАРКЕ РТС: Како сам замало завршила у црној хроници

- Тог 16. септембра, на граничном прелазу Хоргош 2, моја екипа - сниматељ Хаџи Владан Мијаиловић, тон мајстор Мирослав Ђурашиновић и ја - постали смо вест. Узрок и извор те вести била је мађарска полиција, која нас је претукла док смо радили свој посао.

Описаћу ситуацију на Хоргошу 2 током целог дана. Мислим да је то важно због ширег контекста, да би људи схватили са чиме се суочавају медијске екипе на терену. А и због оних који мисле да смо непотребно ризиковали и направили грешку. Нема потребног и непотребног ризика, само видљивог и невидљивог. И нисмо направили грешку. Радили смо оно што се од нас очекивало на терену - снимали и извештавали. То је наш посао.

Тог дана, гранични прелаз Хоргош 2 постао је вест тек поподне. Колегиница Јелена Обућина и ја смо се упутиле тамо са екипама када смо добиле информацију да су избеглице пробиле ограду и да покушавају да уђу у Мађарску. Стижемо на Хоргош 2 и затичемо групу избеглица која стоји испред капије, на линији мађарске границе.

С друге стране је полиција са сузавцем, иза ње - водени топови

С друге стране капије је полиција која у рукама држи сузавац. Иза полиције су водени топови. Нема сукоба, само вербалних (ако се то тако може назвати, јер се говоре бар три различита језика). Избеглице вичу да их пусте и у рукама држе транспаренте на којима пише "Пустите нас да прођемо", "Ангела, спаси нас".

Радимо анкету са избеглицама, сниматељи остају код ограде, Јелена и ја се повлачимо на крај колоне како бисмо се договориле шта даље. Договарамо се да се поделимо у две групе. Она остаје са једном екипом да се укључује у програм, а ја са Владаном (сниматељем) и Мирославом (тонцем) пратим шта се дешава.

Почињу да лете каменице

У тренутку се ситуација заоштрава. Избеглице почињу да гађају полицију флашама, конзервама, свиме што им је дошло под руку. Полиција узвраћа сузавцем. Влада, Мики и ја пратимо тај сукоб. Нагутали смо се сузавца, истина, али нисмо улазили у прве борбене редове. Ризик је био видљив. Убрзо почињу да лете каменице. Повлачимо се, јер ситуација постаје све ризичнија. Каменице лете и изнад наших глава, постоји ризик да нас погоде.

Мађарска полиција узвраћа још жешћим сузавцем, дејствују и водени топови. Стојим са стране са екипом, и не могу да верујем у оно што ми се догађа пред очима. Почињем да плачем, први пут тог дана узрок није био сузавац. Група мале деце пролази поред мене, плачу и вриште. Не знају деца од три, четири године шта је сузавац. Избезумљени су. Жене вуку децу за руку, не знају ни шта ће, ни где ће. Сви плачу.

Стижу и екипе наше хитне помоћи

Видим и повређене мушкарце, стиже и екипа наше хитне помоћи. Избеглице почињу да љубе санитет и аплаудирају докторима. Ближе граници, група мушкараца почиње да пали гуме, прави димну завесу. Мађарска полиција не штеди сузавац. Ми и даље пратимо ситуацију, снимамо, али и даље са неке пристојне удаљености. Свесни смо ризика. Нисам никада била у рату, али мислим да је ово личило на рат. Или можда на гушење демонстрација у некој тоталитарној држави. Репресија мађарске полиције према људима који желе да остваре своје међународно право и пређу границу на званичном граничном прелазу је огромна.

Ситуација се на моменте смирује, али је изузетно напета. Договарам се са Јеленом да одем до граничног прелаза Хоргош 1 (до којег се пешке може стићи кроз њиву за неколико минута) и да проверим шта се тамо дешава. Она остаје да се укључује у програм. Влада, Мики и ја брзо стижемо тамо, затичемо потпуно мирну ситуацију. Разговарам са људима, многи су се вратили са прелаза Хоргош 2, кажу - не желе да ризикују свој живот. Један од њих ми чак каже да ће се вратити у Сирију. Снимамо, и враћамо се на Хоргош 2.

Стижемо у "ратну зону"

Договарамо се да полако приводимо снимање крају, јер морамо да шаљемо прилог за Дневник у 19:30. Стижемо у "ратну зону", ситуација је много мирнија него кад смо отишли. Нема каменица, нема сузавца. Избеглице стоје у колони, нешто вичу, али нема никаквих сукоба. Нема чак ни гурања. Одлазимо ближе да видимо шта се дешава.

Група избеглица стоји испред полицијског кордона. Човек у првом реду у руци држи колевку са бебом. Бебом. Не камен, не флашу, не сузавац, него бебу. Испред њега је полицајац. Прилазимо да бисмо направили што боље снимке. Прикључујемо се групи сниматеља, новинара и фоторепортера који су већ тамо стајали.

Полиција не даје никакав знак да креће у бруталну акцију

Полиција нас не удаљава. Не даје нам знак да се померимо (У саопштењу које је издато после инцидента мађарска полиција навела је да нам је "на страном језику речено да се удаљимо". То није тачно. Ја разумем мађарски, баба ми је Мађарица, и знам да нам то нису рекли. Заправо, нису рекли ништа). Не дају никакав знак да ће кренути у бруталну акцију. И још једном да поновим - нико их не напада (што су, такође, навели у саопштењу - да су кренули у акцију јер су били нападнути у том тренутку).

Не знам колико смо тамо стајали, да ли је прошао минут или више, али онда крећу сцене којих се нерадо сећам. Окрећем се и видим да централни део полицијског кордона креће на избеглице. Гура их и туче пендрецима. Не видим сниматеља. Мики-тонац је поред мене и говори ми да се држим за њега. Све време нас полиција гура и почињу да нас туку пендрецима. Микија обарају на земљу, ја падам заједно са њим. Видим да му најпре пендреком ломе тонску пецаљку, онда почињу да ударају и њега. Пала сам и ја.

"Немојте, ми смо новинари"

Вичем, из петних жила: "Немојте, ми смо новинари". Мада, нисам ни морала да вичем јер је то било очигледно. Ја сам у руци носила микрофон, Мики пецаљку, Влада камеру. Дакле, јасно је ко смо и шта ту радимо. Свеједно, ударају ме и шутирају. Све време у руци држим телевизијски микрофон. У једном моменту ме полицајац подиже. Понадам се, чуо је да сам новинар и хоће да ме извуче. Али, он ме баца на земљу, под ноге другом полицајцу. Не знам колико се пута та сцена поновила. Осећам и ударце.

Следеће чега се сећам је да ме група избеглица повлачи са собом у неко жбуње са стране. Поливају ме водом. Од шока не осећам болове. Стиже колега Тони Бедалов, говорим му да су нас пребили, да не знам шта ми је са колегама, да треба да се склонимо одатле. Бојала сам се да ће ме пронаћи и у том жбуњу и поново ударати и шутирати, заједно са избеглицама које седе око мене. Откривам у том тренутку да сам, не знам којим чудом, сачувала и микрофон.

Да сам сачувала главу, схватам тек касније. Тони ме води до хитне помоћи, велика је гужва. Долазе избеглице са крвавим главама, ногама, рукама. Почињем да осећам бол у обе руке, од ударца пендреком. Одводе ме до службеног аута, у којем су Мики и Влада. Мики нема једну ципелу на нози, али нема видљиве повреде. Влада такође. Нисмо крвави, ништа нам, бар на први поглед није сломљено, сем опреме. Сви смо у шоку, возе нас у суботичку хитну помоћ. Одатле нас упућују у болницу.

Схватам да смо могли да се не извучемо

Епилог: Мики је прошао најгоре, јер му је сломљена десна шака. Владу су тукли пендреком по ногама, рукама, леђима и глави, па му је наредних дана било мука. Ја сам прошла добро, имам повреду на обе руке, али нема прелома. Отпуштени смо из болнице. Влада и Мики одлазе у хотел, а ја се враћам на место злочина. Треба у директном укључењу у Дневник да испричам шта се десило. Тресем се од помисли да ћу поново видети мађарског полицајца. Мотам филм у глави, схватам да смо могли да се не извучемо. Схватам ужас, али исто тако схватам да видљивог ризика у тренутку када смо ми то снимали - није било.

Јасно је: полиција нас је напала, иако је било очигледно да смо телевизијска екипа. Нису нам рекли да се склонимо одатле, нити дали наговештај да ће кренути у акцију. Нико их није напао, да би морали да се бране на тај начин. Чула сам касније да је страдало још новинара. Изгледало је као да су нас пустили да би нас истукли. Немам друго објашњење.

Полиција није била нападнута

Додуше, мађарска полиција је имала своју верзију догађаја: нису никога тукли, већ су користили законом дозвољена средства присиле и принуде. Не знам по ком је закону дозвољено да тучете медијске раднике пендреком, док раде свој посао и тиме никога не угрожавају. Нити избеглице које вас не нападају. Мађари кажу и да је полиција реаговала зато што је била нападнута. То, такође, није тачно. Ми за своје тврдње имамо доказе - лекарске налазе, захваљујући Владиној храбрости - снимке. Камеру није искључивао ни кад су га тукли.

Не смем ни да помислим шта се десило са човеком који је у рукама држао бебу, био је у првим редовима. На бебу тек не помишљам. Волела бих да ми одговор на то, али и многа друга питања, дају или мађарски званичници, или Европска унија. Европска унија која је гледала како једна од њених чланица крши међународне прописе и ћутала. Ово исто сутра може да се деси нашим колегама. И десиће се ако се ћутање настави - завршава своју причу за РТС новинарка Јована Ђуровић.