Да ли је Њу дил добар ''дил'' за Србију?
Величина наше ''велике депресије'' након поплава само се слути, мада су и неке бројке испливале из мутне воде. Да ли је Рузвелтов програм који је требао да тридесетих година опорави америчку привреду, која је била на коленима, права мера за обнову Србију, њене привреде и бића?
Јоргованка Табаковић прва је ових дана поменула идеју српског Њу дила. Српска омладина била је више него расположена да учествује у одбрани, а учествоваће и у обнови. Већ учествује. Али ванредно стање је прошло, обнова је мукотрпан и дуг процес, а од обнове се не живи.
Улагање у изградњу, по њеним речима, није само трошак, већ инвестициона потрошња.
Но, поставља се питање да ли је буџет, оштећен више него икада у савременој историји, спреман да покрије пут од волонтирања до јавних радова са платом и стажом?
Њу Дил
Кренимо од основне Рузвелтове идеје – Њу дила. Програм економске обнове земље након Велике депресије значио је најопштије речено да се покрену масовни јавни радови. Када је Рузвелт 1933. године дошао на власт, четвртина Американаца била је незапослена. "Наш највећи и најважнији задатак је да вратимо људе на посао“, рекао је тада Рузвелт.
И док је у Србији висока незапосленост састојак који имамо, нажалост добили смо и депресију.
Основно питање је да ли је Рузвелт успео?
Две стране сваке медаље
Расправе се воде као о свакој теорији а једно од мишљења које налазимо каже да је успео само да продужи економско безнађе.
Економиста у вашингтонском Кејто институту, Ден Мичел каже да је "Њу дил" заправо продужио и продубио депресију, оптеретивши нацију великим државним трошковима. (Глас Америке)
"Политика 'Њу дила' продужила је депресију за седам година. Тај пропали модел не би требало да применимо. Тридесете године су пример за оно што не треба урадити, јер су све државне интервенције, повећања пореза и државних трошкова, спречили економију да се опорави“ - изјавио је Мичел.
Мичел тврди да влада не може да сама ствара економско богатство, јер сви њени приходи долазе од опорезивања или од позајмица од приватног сектора.
Велики британски економичар Џон Мајанард Кејнс ипак се залагао за Њу дил. Ако је морао да бира између штедње и улагања, као спас за економију видео је улагања. Несразмерно већа штедња од инвестиције – води краху. Зато је предлагао интервенцију државе.
Незамисливо је, можда, да држава у овом тренутку реагује новим запошљавањем и инвестицијама. Међутим, ово подржава став гувернера Јоргованке Табаковић да то не би био пуки трошак, па да ту можда лежи наша шанса, јер се порушено мора обнављати.