КАД СЕ ОСЕЋАЊА ЗАИГРАЈУ: Поучна прича која показује зашто љубав и лудост увек иду заједно

Када је ДОСАДА зевнула трећи пут, ЛУДОСТ, која је увек тако луда, предложила је:

- Хајде да се играмо жмурке! Ко се најбоље сакрије, победник је међу осећањима.

ИНТРИГА је подигла десну обрву, а РАДОЗНАЛОСТ је не могавши прећутати упитала:

- Жмурке, каква је то игра?

-То је једна игра, у којој ја покријем очи и бројим до милион, док се сви ви не сакријете. Када завршим бројање, полазим у потрагу и кога не пронађем, тај је победник.

ЕНТУЗИЈАЗАМ је заплесао, следило га је ОДУШЕВЉЕЊЕ. СРЕЋА је толико скакала да је наговорила СУМЊУ и АПАТИЈУ коју никада ништа није интересовало. Али, нису се сви хтели да се играју. ИСТИНА је била против скривања, а зашто би се скривала, ионако увек на крају, сви пропадну. ПОНОС је мислио да је то глупа идеја, иако га је заправо мучило што он није тај који се сетио и предложио игру. ОПРЕЗ није хтео да рескира.

- Један…два…три…. - почела је да одбројава ЛУДОСТ.

Прва се сакрила ЛЕЊОСТ, која се као и увек, само бацила иза првог камена на путу. ВЕРА се попела на небо, ЗАВИСТ се сакрила у сенку УСПЕХА, који се мучећи попео на врх највишег дрвета. ВЕЛИКОДУШНОСТ се никако није могла одлучити где да се сакрије, јер јој се свако место чинило савршеним за неког од њених пријатеља. ЛЕПОТА је ускочила у кристално чисто језеро, а СРАМЕЖЉИВОСТ је провиривала кроз пукотину дрвета. ДИВОТА је нашла своје место у лету лептира, а СЛОБОДА у даху ветра. СЕБИЧНОСТ је пронашла скровиште,али само за себе! ЛАЖ се сакрила на дно океана (лаже, на крају дуге), а ПОЖУДА и СТРАСТ у кратер вулкана. ЗАБОРАВ се заборавио сакрити, али то није важно. Када је ЛУДОСТ избројавала 999.999, ЉУБАВ још није пронашла скровиште, јер је било све заузето. Угледавши ружичњак, ускочила је, прекривши се прекрасним пупољцима.

- Милион! – повикала је ЛУДОСТ и започела потрагу.

Прво је пронашла ЛЕЊОСТ, иза најближег камена. Убрзо је зачула ВЕРУ како расправља о теологији са Богом, а СТРАСТ и ПОЖУДА су искочиле из кратера од страха.  Случајно су се ту нашле и ЗАВИСТ и наравно УСПЕХ, а СЕБИЧНОСТ није требало ни тражити. Сама је излетела из свог савршеног склоништа које се показало да је пчелиња кошница. Од толиког тражења ЛУДОСТ је ожеднела, и тако је у кристалном језеру пронашла ЛЕПОТУ. Са СУМЊОМ је било још лакше, јер она се није могла одлучити за скровиште, па је остала да седи на оближњем камену. Тако је ЛУДОСТ, мало-помало, пронашла готово све. ТАЛЕНТ у златном класју жита, ТЕСКОБУ у изгубљеној трави, ЛАЖ на крају дуге (лаже, била је на дну океана), а ЗАБОРАВ је заборавио да су се уопште ичега играли.

Само ЉУБАВ није могла нигде пронаћи. Претражила је сваки грм и сваки врх планине, и када је већ била бесна, угледала је ружичњак. Ушла је међу руже, ухватила суву грану и од беса и изнемоглости, почела ударати по прекрасним пупољцима. Одједном се чуо болан крик. Ружино трње изгребало је ЉУБАВИ очи, ЛУДОСТ није знала шта да учини. Пронашла је победника, осећање над осећањима, али ЉУБАВ је постала слепа. Плакала је ЛУДОСТ и молила ЉУБАВ да јој опрости. На крају је одлучила да заувек остане уз ЉУБАВ и да јој помаже. Тако је ЉУБАВ остала победник над осећањима, али је остала слепа, а ЛУДОСТ, је прати где год иде.