ПОСЛЕДЊИ СРПСКИ ГРАДОНАЧЕЛНИК КНИНА: Кад је почела Олуја, Милошевић је био на "одмору", Крајина је жртвована
Последњи градоначелник Книна Драго Ковачевић, сећа се како је све почело тог 3. августа 1995. године, у ноћ, када је седео на прагу своје куће у Книну. Није могао да спава, и тако је дочекао прву гранату која је пала на Книн.
- Било је око пет ујутру. Знао сам шта то значи - почиње причу Ковачевић.
- Све је месецима унапред говорило да ће напад уследити. А било је јасно оног момента када је Слободан Милошевић одбио и забранио прихватање плана З-4, почетком фебруара 1995. Хрвати никада нису одбили план З-4, из простог разлога што је лојални партнер Фрање Туђмана, тадашњи београдски режим, то урадио уместо њих и широм им отворио врата за интервенцију. Рецимо, Милошевић је Милану Мартићу и Бориславу Микелићу (тадашњем председнику и премијеру РКС) чак цинично написао формулацију којом ће план одбити, а гласила је: “Не одбијамо га, али га не можемо примити” - наводи Ковачевић.
Као да патријарх псује Христа
Каже да је тог 4. августа, када је почела “Олуја” у команди војске РСК затекао Мартића како разговара телефоном. На линији је био Брана Црнчевић.
- Он је покушао да ступи у везу са Милошевићем, који му се није јављао јер је наводно био на одмору. Очито да то није био први покушај да се с њим ступи у контакт тог дана, и када је видео да је безнадежно покушавати, сасуо је бујицу псовки. То ми је личило као да патријарх псује Христа… Милан Бабић је још 30. јула отишао у Београд, са намером да тамо сретне америчког амбасадора у Загребу Питера Галбрајта и да преко њега проба зауставити напад. Рекао му је да РСК прихвата план али то није било довољно. Галбрајт је обећао да ће пробати да напад заустави, али се то сматрало мало извесним. И напад је извршен. Микелић је био у Београду јер је проценио већ после одбијања плана да он нема шта да ради у Книну. Мартић је био довољан да испуни налоге Београда. Трагично, али тачно - прича Ковачевић.
Евакуација цивила је почела 4. августа.
- Наредбу је потписао Мартић, али тек око 17 сати. Додуше, он није дао наредбу за војску, али јесте за цивиле из далматинског и личког дела Крајине. Међутим, излазак је почео већ 4. августа, а завршен је следећег дана око поднева. Мој брат, који је међу последњим изашао, каже да су хрватске јединице већ око поднева 5. августа биле у центру Книна - каже Ковачевић.
Он је Книн напустио 4. августа око 21 час, са родитељима двадесетак комшија, у камиону.
- Имао сам само оно што сам обукао и нешто новца. Покојни отац је успео понети један пршут, који смо појели већ негде изнад Дрвара. Знао сам куда ме пут води. У Србију. Једино смо тако могли. Крајина је била кавез са само једним малим вратима - наводи последњи градоначелник Книна.
Ковачевић наглашава да је судбина српског становништва са подручја Крајине могла бити другачија.
- Требало је прихватити План З-4. Да ли би он био баш онакав као што је презентовао Галбрајт, не знам, али би највећем броју људи у Крајини обезбедио опстанак. Тај план није добио нико у Крајини, него Милошевић, преко својих људи - Мартића и Микелића. Крајина је жртвована договором господара рата - Туђмана и Милошевића. Имали су два ратна циља, поделу БиХ и националну хомогенизацију. Крајина је Милошевићу била кусур за Републику Српску којим је частио Туђмана - наглашава Драго Ковачевић.