БЕОГРАДСКИ ХУЛК: Живко је био НАЈЈАЧИ, а ОВО је могао само ОН!
"Од шале згужва тадашње металне новчанице од пет динара, а с његових 114 килограма нико није могао ни за шта да га уштине, јер није имао грама сала," прича Никола Кусовац, познати историчар уметности
Београд је почетком 20. века био познат по једном необичном човеку, а у вароши су га знали као угледног земљопоседника. Имао још један божји дар – био је веома снажан. Живко Здравковић важио је за најјачег човека у граду.
Никола Кусовац, један од наших најугледнијих познавалаца историје ликовне уметности, прича за “Новости” о деда Жики о којем је писао и легендарни Момо Капор, описујући га као грдосију.
– Мој деда био је потомак Ђоке Здравковића и прабабе Ленке која је била ”чудо од жене” и ослонац важне вишњичке породице – започиње Никола Кусовац причу.
– Када је 1886.почела селидба старог, ташмајданског гробља на простор данашњег, Новог, прабаба Ленка је схватила важност тренутка и тик уз ново место где ће почивати Београђани купила је земљу и почела да гаји каранфиле, хризантеме и остало ”гробљанско цвеће”.
Ускоро је постала главни лиферант па је почела да снабдева све гробљанске цвећаре, што је у кућну касу унело огроман новац којим је куповала следеће парцеле у околини.
Био је натчовек!
Тако је мој прадеда стекао имање од данашњег стадиона ОФК ”Београд” до Роспи ћуприје, између Аде Хује и Вишњичке бање, а навише до Звездаре. Деда Жика је од мајке Ленке наследио све то благо, али је ту било још нешто: Био је натчовек. Такву снагу нико у ондашњем граду није запамтио. Деда Жика је прегурао два балканска рата и Први светски рат у којем се показао као изузетан војник. Кусовац памти припосвет о томе зашто је деда био толико моћан за легендарним ”максимом”, како су се звали први тешки митраљези.
– Тада је требало од седам до десет минута да нишанџија и онај који опслужује расклопе ”максима” и однесу га на друго место, будући да је оружје било изузетно тешко.
Деда Жика их је потпуно збуњивао пошто је био толико снажан да је комплетну тешку скаламерију товарио на леђа, па би ”очас претрчао” на другу коту. На крају је допао заробљеништва, а тамо, у Баварској је одржавао једно газдинство – прича Кусовац и наставља:
- Док су сви носачи истоваривали брашно у џаковима носећи по 50 килограма на леђима, деда Жика је стављао по два, а онда и поскочио пред дамама које су га гледале.
Памтим као дете како сам га гледао да са 70 година може да разбије орах на стомаку, од шале згужва тадашње металне новчанице од пет динара, а са његових 114 килограма нико није могао ни за шта да га уштине, јер није имао грама сала.
Деда Жика је био страствени ловац, и како памти Никола Кусовац, као клинци су пратили дедин ловачки учинак, а каже ”не дај боже да смо морали да носимо кући све што деда улови”, ми то не бисмо могли, од тежине ловине, преносе Вечерње Новости.
– Где има лова, задеси се и криволов, и неки ловочувар се сукобио са дедом, пуцајући му у леђа и то пушком коју је Жика прво напунио ситном сачмом да би гађао птице. Када је ранио деду, овај се тако разљутио да је несрећник остао без руке.
Деда је зато касније платио слине новце како би обештетио ловочувара и избегао затовор, али је одатле остала изрека коју је помињао и легендарни Капор, да ”ко је на деду руку дигао потом није имао којом да се прекрсти”.
Кусовац памти свог деду и као времешног, али и даље као снажног човека, у његовој омиљеној башти на Карабурми.
– Волео је ситан сир, а из баште је имао најбољи парадајз и нестварно љуте паприке које је обожавао. Пре подне би трошио литар ракије, а по подне пет литара вина. Колос и чудо од човека.
Анегдота о Жики!
Између два рата, Карабурма је била начичкана њивама, а у јесење време су туда крстариле запреге. Како Кусовац прича деда Жика је једном замолио једног сељака да га повезе до вароши, а овај је одбио, ваљда га не препознајући. Деда се нашалио са ратаром, говорећи да је боље тако јер је овај иовако имао само раге.
– Сељак није веровао шта му се десило, а оно ”раге” Жика је ускоро и доказао јер је ухвато кант, задњи део кола, а коњи нису умели потом да помере запрегу оставши закуцани у месту. Истовремено, сећам се, као дете, да су моја мајка и њене две сестре ишле улицом тадашњим, међуратним Београдом, односно Карабурмом.
Један пијанац је решио да им добацује, а несрећник није био ни свестан да деда Жика и ми, унуци, идемо неколико десетина метара иза. Тада сам први пут у животу видео како је деда некоме ”одвалио надланицу”, али тако, да прво полети увис, а онда се наглавачке сурва у канал са водом поред пута. Када је схватио на кога се намерио, несрећни пијанац је још дуго деди љубио руку и извињавао се колико год је могао.
Своју дубоку старост, Живко Здравковић је доживео на својој Карабурми, радећи вредно, али су му комунисти после рата полако одузимали све што је стекао.
– Педесетих година ме је повео у општини Палилула, када су му наложили да плати порез на земљу коју су му већ одузели – сећа се Кусовац.
– Још памтим како је био бесан и неустрашив, и на који начин је ушао у зграду општине и почео немилице да им псује ”мајку комунистичку”. Био је стар, па га нису много дирали после.
Међутим, дирнули су душу јаког човека. Слаба тачка деда Жике била је башта између данашњих улица Уралске и Маријане Грегоран. У питању је велики воћњак у којем је, својим рукама, садио воће и винову лозу. Имао је омању колибу на том месту и то је био његов једини послератни рај.
– Када су комунисти решили и то да му узму, како би изградили некакаве нове зграде, то није могао да преживи. Умро је доживевши нешто више од 80 година. Позвао је све своје кћери, рекао да ће га за седам дана до тог сусрета сахранити – и тако је и било.
Свима је објаснио како је ”имао неки свој договор са Богом”. Пратила га је визија још из Првог рата, када је, како је говорио, поразговарао са Господом. Он му је тада рекао како му ”још није дошло време, али кад дође, свакако ће то да му јави”.
Када су му отели омиљени воћњак, било му је јављено.