ДАНАС ЈЕ СВЕ ПОЧЕЛО: Како је Живојин Мишић очитао уџбеничку лекцију Аустроугарима

Сит и одморан може готово све. Србија је била ускраћена и за то, али је смогла снаге, пре свега захваљујући лудој храбрости Живојина Мишића да преокрене готово изгубљену битку и завреди још један час дивљења у Европи. 

Прва најезда окупатора из Аустро-угарске прошла је крваво, али победоносно по Србију. Церском битком Србија је уписала прву победу на конто Антанте и савезница у Великом рату, али то није било довољно да се сукоб заврши. Мала краљевина са нешто више од 4 милиона душа није застрашила царевину од 53 милиона.

Уследила је друга офанзива на Србију, преточена у низ окршаја збирно названих Битка на Дрини. У њој Србија није успела да заустави непријатеља због мањка артиљеријског и другог материјала, мањка људства и замора. Како би очувао војску, али и да би добили на времену, чекајући стрељиво из Француске, Штаб је целокупни бојни састав пребацио на десну обалу Колубаре, где су утврђени положаји. Распоред је био следећи: Одбрана Београда чувала је Дунав и Саву до Обреновца. Одатле се на југ простирао Обреновачки одред, затим Друга армија (до реке Љиг), Трећа армија (до реке Качер), Прва армија (источно од Ваљева, као запрека продору ка Горњем Милановцу и Чачку) и Ужичка војска.

Битка је почела 16. новембра и првих пет дана протекло је у огорченој одбрани Срба. Неуспели напад Аустријанаца претворио се у напредак онога трена када српска војска више није имала чиме да се брани, када је људство почело да посустаје под вишемесечним напорима. Истовремено, француска пошиљка граната коначно је стигла у Солун, али су чауре биле дуже за 2,5 цм. Не могавши да чека, Србија је прихватила контингент у Нишу, где су извађени шрапнели, а чауре брзометно возовима пребациване у Крагујевац на скраћивање, а затим одашиљане на фронт.

Српски борци марширају у новембру 1914.

Схвативши безизланост ситуације, у Врховној команди одлучили су да скрате фронт и повуку војску на исток. Међутим, радикалан захтев Живојина Мишића, који је команду над Првом армијом добио после рањавања Петра Бојовића, да се његова армија повуче двадесетак километара дубље уназад ради одмора, одбијен је.

Логика Генералштаба била је јасна: ако се Прва армија повуче више него ли Друга армија и Ужичка војска, оставиће њихова леђа незаштићена, па би непријатељска војска могла потпуно да уништи српске снаге. Повлачање је извршено, Београд је напуштен 30. новембра, а већ следећег дана Аустријанци су славодобитно ушли у град, јављајући у Беч и Берлин о великој победи. 

Српски војници у противнападу током Колубарске битке

Мишић је ипак подузео оно што је замислио и главнину својих бораца повукао чак 19 километара на исток, свестан ризика, али и потребе да се његови људи два дана поштеде борби, како би повратили психофизичку снагу. Генерал је такође био упућен у релативно низак морал непријатељских војника, као и успорено напредовање услед блатњавог и брдовитог терена.

Аустро-угари су направили велики пропуст. Осим што су славили у Београду, као и у престоници, док је и Европа очекивала да Србија сваки час поклекне, Оскар Поћорек, командант Балканске војске пландовао је уљуљкан да је мала краљевина већ готова. Заслепљеност жељом да се освети за пораз на Церу, али и да савлада нацију против које су високи званичници и службеници Ка-унд-ка монархије гајили патолошку мржњу, Поћорек није увидео прилику насталу Мишићевим повлачењем. 

Карта: Операције у Церској, Дринској и Колубарској битки 1914. године

Опуштену команду Балканске војске као гром из ведра неба погодила је обавест да је српска артиљерија отворила ватру, као и да је потом, у јутро 3. децембра, српска војска кренула у противнапад. У следећа два дана, Прва армија успела је да сломи кључни 16. корпус и примора аустро-угарску Шесту армију на повлачење на леву страну Колубаре. Као што је добио команду да се не повлачи превише десетак дана раније, Мишићу је сада било наређено да не напредује пребрзо не би ли се очувала веза са Трећом армијом. Међутим, успех у гоњењу непријатеља био је толико велики да напад није био успорен. 

О стању у Србији у Лондон је 6. децембра известио и британски амбасадор у Београду: "Српска офанзива напредује бриљантно". Нешто касније, бугарски посланик у Нишу јавља својој влади: "У последњих пар дана, Срби су заробили једног генерала, 49 официра, 2о.ооо војника, као и 4о топова и много ратног материјала". 

Генерал Живојин Мишић улази у ослобођено Ваљево

Аустро-угарска армија повукла се преко Шапца у Срем, те је већ 12. септембра српска земља, осим Београда и околине била слободна. Увидевши да је даља борба узалудна, преостале снаге Балканске војске су 14. новембра у ноћ напустили Србију, а град је ослобођен 15. новембра када је и званично окончана Колубарска битка и операције у вези са њом.

Србија је у боју имала 22.000 палих, 91.ооо рањених и 19.ооо несталих и заробљених. На другој страни, аустро-угарски губици били су: 28.ооо погинулих,  око 121.ооо рањених и око 74.ооо несталих и заробљених.

Велика победа бројчано и технички подређене Србије над великим противником имала је значајне последице. Бугарско приступање Централним силама одложено је за готово годину дана, Румунија се одмакла од неутралности и примакла Антанти, а Италија је увидела слабост Централног савеза и резоновала да би јој више користио савез са Антантом. Истовремено, када је следеће године Аустрија и трећи пут навалила на Србију, запазила је колико је важно одсећи Србију од Солуна и зато је Бугарској обећана територија данашње Републике Македоније и Источне Србије.