МАМА НЕМОЈ ДА МЕ УБИЈЕШ: "Вукла сам девојчицу (14) по поду, јер није могла да уђе у Клинику за абортус"
Две године у тој клиници као волонтер потпуно су јој промениле живот.
Каје Тоал није као већина људи волонтирала у дому за старе или у золошком врту. Она је изабрала много тежу ствар – провела је пуне две године у Клиници за абортус. Оно чега се Каје нагледала вероватно многи нису, а оно јој је потпуно променило живот.
"Кроз ходник сам вукла 14-годишњакињу. Јецала. Није могла да хода. То је била најтежа ствар коју сам урадила у животу. Носила сам девојчицу која се тресла до врата клинике. Испред ње је била група демонстраната, урлали су на преплашено дете да јој абортус никада неће бити опроштен. Најтеже питање које ми је поставила било је 'зашто ми они ово раде'. Не знам. Пријатељ ме питао да ли бих могла да радим тако нешто. Схватила сам то као изазов. Посао је, укратко, да доведем пацијента од аутомобила до врата клинике, а да га заштитим од људи који испред ње протестују. (Хирушки начин прекидања трудноће је превазиђен, а ОВДЕ сазнајте који ће се то нови метод у медицини примењивати)
Звучало је просто, али сада знам да је далеко од тога. Тешко је и психички те потпуно убије. Неколико дана након што сам пристала нашла сам се натронтана у пет слојева одеће у жутом прслуку испред клинике. Суочила сам се, очи у очи, са свим тим људима који су викали. Није ме уплашио ни њихов број ни то што су викали, био је то презир у њиховим очима. Убеђеност да су у праву. Да смо ми, волонтери и наше пацијенткиње вредни мржње. Сматрали су да побеђују ако расплачу девојке.
Када се обавежеш да ћеш бити пратиља пацијената, обавезао си се да ћеш некога штитити својим телом од људи који желе да их повреде. Неки од тих људи који машу транспарентима и узвикују претње тврде да су ту из љубави, али многи од њих нису. Углавном су ту мушкарци, они вриште. Вриште тим женама у лице ствари попут "мама, немој да ме убијеш", "горећеш у паклу" и томе слично. (Ове године се у Београду одржала протестна шетња против абортуса, а шта је резултирала више ОВДЕ)
Вичу и ствари као што су "трудноћа после силовања је дар". Сматрају победом ако пацијенткиња побегне.
Док стојим испред њих схватам да сам живи штит. 'Да ли желите да вас испратим до врата. Не морате да их слушате. Станите иза мене. Жао ми је. Жао ми је што вам ово говоре'. (Да у Београду абортирају и малолетне девојчице доста је позната чињеница, а колико година је имала најмлађа пацијенткиња више ОВДЕ)
Мени је због тога тешко да гледам дебату око нечијих репродуктивних органа. Толико је много тога што ти људи који вичу напољу не знају. Не знају да ми причамо и причамо и причамо са много људи. Ти који вриште испред клинике не знају да жене које штитимо сопственим телом нису параграф у закону. Оне стиснутих вилица и стегнутих песница улазе у клинику. Оне би негде једноставно ушле у клинику и изашле. Сада не могу. Гледају ту руљу и знају да морају да буду додатно храбре. Овакви протести су злостављање.
Ове жене нису сува статистика. Оне су јаче од тих људи који верују да су оне бројеви. Оне су стварне. Оне имају право да буду ту. Каква год мука да их је довела на прилаз нашој клиници, њихова је. И све што могу да урадим је да понудим да их држим за руку“, рекла је Каје са сузама у очима.