ДЕЧАКА ОД "ОЛУЈЕ" СПАСИЛЕ КОПРИВЕ, САД ПИШЕ ПЕСМЕ: "Кроз пакао прошли ми смо, опростили никад нисмо"
"Кордун, Босна, Банија и Лика - то је брате чвршће од челика", цитира Миле Ромчевић народног певача и каже да "судећи по младим нараштајима чијег припадника вреди представити, ми данас можемо рећи да је овај припев и итекако оправдан"
Миле Ромчевић рођен је у Глини 31.08.1993. године, јер у месту пребивалишта његових родитеља у
Вргинмосту у пуном јеку ратног вихора, није било болнице. Миле је младић који је ране "Олује" осетио и у срцу носи још од друге године свог живота.
НЕМОГУЋА МИСИЈА
Кроз пакао прошли ми смо,
опростили никад нисмо,
избјегличке дане тешке,
у Србију стигли пјешке.
Да л` још нешто рећи треба,
празних руку и без хљеба,
кренули од својих кућа,
ој мисијо немогућа.
Овамо ме живот дов`о,
књижица је моја ово,
и животна, а и ђачка,
аој, цесто Петровачка.
Кроз стомак ме прођу жмарци,
побијени леже старци,
и војници и цивили,
отргли се нису сили.
И најмлађе оне бебе,
што не знаше још за себе,
не рекоше још ни мама,
у крвавим колијевкама.
Опроштај дати, да ли се може,
сјечене главе, струнуле кости,
ти ће нам исти крваве ноже,
сутра у леђа опет забости.
Туђин се братом не може звати,
јер он је спреман поново клати.
Кућа изгори, изградиш нову,
опет ћеш једном на ноге стати,
а оног што је страд`о у рову,
не може више нико да врати.
Преклане бебе од пар мјесеци,
гранате, мине, бомбе и меци,
све се на суду Божијем плати,
како год сијеш, тако ћеш жњети,
прије но кренеш опроштај дати,
прво се ових злочина сјети.
"Изгубивши на слуњском бојишту "десну руку" - брата који тек поче са животом и са свега 19 година угради кости у браник отаџбине, ја сам, иако мали, тиме у "бедему одбране Крајине" - оставио и пола себе", прича Миле за наш портал.
Овај губитак била је преломна тачка у његовом животу и иницијална каписла за стваралаштво које је предмет прилога који нам је доставио.
Иако силом прилика рођен у месту које припада Банији, не труди се да опева само Кордун и родни крај својих предака, већ да својим стиховима утоли жеђ прогнаних за правдом која им је у протеклом рату изостала.
Песме, како каже, почео је писати од своје четрнаесте године управо са жељом да пронађе вентил којим ће сам себи олакшати бол за братом кога није ни запамтио. Рана која никад на зараста,
те вечита тежња "камених гена" за повратком, довела је до експанзије у љубави према Крајини и свим крајишким областима, па се Миле одлучио да тиме протка свако своје дело.
"Бол за братом није нити ће икада проћи"
Бол за братом који је живот изгубио 1995. није, нити ће икада проћи, па га брат Миле, "жељан му лица", за које зна само преко слике, и данас оплакује песмама сатканим од болне и сурове истине свих прогнаних Срба, вековних страдалника за слободу, огњиште и отаџбину.
Памти тренутак када га је мајка спустила у коприве да би га спасила од метака
Причао нам је да из колоне не памти много тога, тачније само један део, и то тренутак када га је мајка спустила у коприве да би га спасила од метака. Прошавши такву Голготу у детињству, Миле је својим делима више пута одао пошту и онима који су своје детињство дали за слободу, међу којима никако не смемо заборавити Споменка Гостића, дечака и јунака са Озрена о коме је Миле написао реквијем, и снимивши га са братом Стевом, створио својеврсну химну овом младом оличењу храбрости.
И данас када са родитељима живи од инвалиднине погинулог брата, далеко од родног краја, жали брата и "песмама држи упаљене свеће на путу до раја свим Србима". То је једино, како и сам сматра, што овај млади песник, пре свега, већ сада велики човек, може из поштовања и људске дужности да уради за све оне "погинуле, мучене, прогнане, протеране и остале који су утрли стазе нашег данашњег живота због чега их не треба дати забораву".
"Уз молитву за вишњи мир и спасење душа свих упокојених, посебно на данашњи дан ваља нам свима минутом ћутања, упаљеном свећом и молитвом упућеном Господу Богу, одати пошту свима онима који то највише заслужују", закључује Миле.