Мој муж је плаћао проститутке, а онда ми је саопштио да се заљубио у другу

Спустио је пиће на трпезаријски сто. Наставила сам да гледам телевизију.

- Хоће ли брзо крај емисије? Дођи, седи са мном за сто.

- Зашто? - упитала сам.

Није одговорио. Угасила сам телевизор и села са њим за сто. Имао је оловку и папир пред собом.

- Испричаћу ти нешто. Молим те да ме не прекидаш. Ово је јако тешко за мене – рекао ми је.

Уста су ми се осушила, али сам климнула главом потврдно. Свашта ми је пролазило кроз главу, а прво да је добио отказ на послу.

- Прво – рекао је, гледајући у свој папир – пре 10 година, када смо већ били у браку, имао сам аферу. Трајало је кратко.

Срце само што ми није стало. Не мој Зоран! Он није тај тип. Миран, повучен... добро је звучало оно "пре 10 година". Ах, боже мој, младалачка грешка. Поднећу некако. Међутим, он је наставио даље.

- Број два: често сам користио пословну пратњу кад сам ишао на путовања.

У мени је урликнуо глас: "Не, не, НЕ!" у глави су ми се мењале слике плаћеног, безличног секса. Буљила сам у празно, без трептања.

- Знаш шта је пословна пратња, зар не? - упитао је. Осећала сам да тонем у под. Његово признање је било још гнусније са тим глупим питањем. Нешто је у мени пукло. Да ли знам шта је пословна пратња!?

Ударила ме је врелина, помешана са мучнином.

- Повратићу – успела сам да изговорим. Сада сам знала да има још.

- Само изговори, идиоте! - викнула сам.

- Пре три недеље сам био у једном казину. И упознао сам једну девојку...

Да ли сте некад осетили како се небо руши? Веома је тешко када падне на вас.

Осећате сваки молекул из ваздуха, који вас притиска. Пала сам на под и склупчала се. Не могу да устанем. Осећам да сам смрвљена, угушена. Он не ради ништа да ми помогне. Наставља да говори. Чујем речи "Добар отац", и како жели да се пресели у собу на другом спрату куће.

Али, тамо живи наш подстанар. Шта то он лупета? Шта ће бити са мном?

Његова објашњења ме секу као жилети. Са том девојком, од пре три недеље, провео је 12 сати у изнајмљеној соби. Заљубио се. Жели да је посећује, јер живи у другом граду. Рећи ће подстанару да оде. Преселиће се на спрат. Волео би да заврши са мном у року од месец дана. Излази из куће, зато што треба да зове своју девојку. Она га чека да се јави.

Он излази из куће и ја добијам напад панике. Устајем са пода, шетам се укруг по соби, не осећам своје тело. Морам да будем прибрана.

Сама сам у кући са мојом децом, која спавају. Не смем да вриштим или да пукнем и почнем да разбијам ствари. Почињем да плачем, али то је тихо запомагање. Нека ми неко помогне! Волела бих да позовем неког, да се изјадам. Али, немам кога. Схватам: могу да позовам само Зорана. То сам и урадила. Јавио се на мобилни телефон, после десетог позива.

- Мораш да се вратиш кући. Молим те, врати се кући. Не остављај ме овде саму.

Када се вратио, сабрала сам се. Нашла сам начин да све то средим. Зоран само има кризу и ја морам да га  вратим у колосек.

Бићу снажна као стена. Нећу мислити. Нећу осећати.

Остали смо, упркос свему, пријатељи.