Немци су 90-тих пробали "миг 29" - Ово су одлике по којима није имао премца на Западу (ФОТО)

Фабрика "Микојан Гурјевич" покушала је да попуни огроман јаз у квалитету који је постојао између ловаца које је имао НАТО и оних које је имао Совјетски савез. Када је склопљен, "миг 29" је, сматрали су, био управо то - скок за достизање и, у неким елементима, престизање западних конкурената четврте генерације.

Фулкрум, како га на Западу зваху и зову, испоручен је у великим количинама чланицама Варшавског пакта (комунистичког пандана НАТО савезу), а међу њима и Источној Немачкој. Да би заменила остареле "миг 23", DDR (како је још знамо) купила је од 1988. до 1990. 24 авиона, довољно за две ескадриле.

Требала је да стигне још једна пошиљка, али је колапс комунизма спречио тај аранжман. Након уједињињења две Немачке, "двадесет деветке" су ушле у састав Луфтвафеа, које је покушало да их прилагоди НАТО стандардима, колико је то било могуће.

Међу пилотима са Запада који су имали прилику да возе руског ловца био је и потпуковник Јохан Кек, дотада обучен за управљање авионом Ф-4 "фантом". Кек је постао командир Луфтвафеове ескадриле "миг 29".

Мали долет и лош радар оганичи су употребљивост авиона...

"Већ 25. јула 1991. је одлучено да ћемо задржати "мигове" и укључити их у НАТО-ву одбрану. Преместили смо их у базу Лаге", каже Кек који је брзо открио све слабости тадашњег руског адута.

Највеће ограничење био је долет. Унутрашњи капацитет авиона био је 3.500 кг горива, док допуна у лету није била технички могућа. Додатни резервоар повећавао је капацитет на 4.400 кг горива, али су зато испаштали брзина и маневарске способности.

Ставку по ставку разложено, авион би 400 кг горива потрошо само за паљење, покретање и полетање. Тона се трошила ако би авион морао да слети на алтернативно одрдиште уместо планираног, док се 500 килограма трошило за евентуалну борбу у ваздуху, све са употребом форсажа од једног минута. Тако варијанта "мига" коју су Немци имали остаје са 2.500 кг горива у хипотетичком лету, што значајно умањује долет авиона.

Управо јер нема велики долет, "миг 29" није створен за ХВАА нападачке мисије (задатке високе вредности), већ само за деловање на првој линији сукоба. Тиме је његова употреба у дубинској одбрани од, на пример, сукоба континуираних размера са Варшавским пактом била немогућа.

... али су због добрих страна амерички генерали остајали без текста

Упркос свим поменутим, никако неважним, недостацима, "двадесет деветка" је био савршен ловац, причао је немачки пилот. Захваљујући фантастичној аеродинамици и нишанском склопу који је пратио кретања сензора на кациги, "миг 29" је био као створен за блиску борбу, бољи и од Ф-15, Ф-16 и Ф/А-18.

Кек се присетио: "На растојању од 10 наутичких миља (око 20 км) га је тешко победити. А кад се на све додају нишан преко кациге, ИРСТ (инфра црвени систем трагања) и пројектили "стрелац" (Р-73, навођен преко ИРСТ, са дометом од 20 до 30 км), практично је непобедив".

Чак и у симулацијама окршаја са тада најновијим Блок (Блоцк) Ф-16 у блиској бори "миг 29" је био нерањив. 

"Једном приликом, сећам се, Ф-16 је успео да "убије" руског авиона, али тек након што је "миг" пре тога успешно искористио 18 "стрелаца" (Р-73). На рапорту (надређени) нису могли да верују да су резултати такви, па су у бесу устали и напустили просторију", рекао је Кек.

Совјетски ловац је имао одличну покретљивост. У једној секунди је могао да заокрене за чак 28 степени, за два више од Ф-16. Иако је имао старомодни механички систем контроле, због одличне агилности био је недостижан за противнике.

Један "миг 29" продат је 1991. Американцима који су хтели и сами да га провере, док су службовали до 2003. године. Након тога су продати Пољској за симболичну цену од 22 евра (евро за један авион).

Погледајте још: