Пет разлога зашто амерички медији увек подржавају рат
Ако сте се запитали зашто Си-ен-ен, Фокс и остале америчке телевизије и новине готово увек подржавају агресивну спољну политику Вашингтона, а никада пацифизам, ево неких од одговора. Ипак, на крају се сви разлози своде на једну ствар.
Ратоборност медија у САД, пре свега оних великих, надалеко је позната. Ирак, Југославија, Авганистан, Либија, Сирија, Украјина, само су примери вазда истих тонова који се чују из екрана када укључите "главне" медије са оне стране Баре: "неопходност војног ангажмана је насушна".
1. АУТОЦЕНЗУРА
Анкетом Истраживачког центра Пју из 2000. је установљено да четвртина америчких новинара сама избегава поједине теме бојећи се да не погоди интересе куће за коју ради или компаније која је власник конкретних новина. Сличан број њих је ублажио начин писања апропо појединих тема из истих разлога, док је 41 проценат новинара упражњавао оба ова вида аутоцензуре.
У новој анкети, три године касније, чак 35 одсто новинара и уредника је признало да избегава неке теме које би биле привлачне читаоцима "јер је садржај могао да нашкоди финансијским интересима куће или мајке фирме".
Новинар Ден Радер истиче да је аутоцензура особито појачана после Ал Каидиних напада 2001. године. Од тада, каже он, новинари знају да могу очас посла бити оптужени да нису родољуби ако буду писали на одређени начин. Боје се да не прођу као у колеге у Јужној Африци, у којој су у време апартхејда "издајницима" стављали гуму од кола око врата, а онда је палили.
Слично тврди и Кит Олберман рекавши да "новинар може писати о неким малим неправдама и неправилностима, али никако о томе да је систем лош и да не ради".
2. ЦЕНЗУРА "ОНИХ ОДОЗГО"
У истој анкети из 2000, половина новинара је рекла да њихове текстове често одбацују уредници и оперативци изнад њих јер "шкоде економским интересима компаније". Великих 61 одсто верује да "власници медија имају знатан утицај на начин на који медијска кућа третира одређене појаве и начин на који њени новинари пишу".
Сејмон Херш, добитник Пулицерове награде (открио амерички масакр у Маи Лају у Вијетнаму, као и мучења над ирачким затвореницима у Ираку након 2003.), каже да су све институције које треба да чувају грађане од лошег омануле. Ту убраја војску, чиновништво, Конгрес, али и медије.
Упитан за начин да се поправи кукавичлук медија и крива слика коју творе, Херш је рекао да је "једини начин да то постигнемо је да остпустимо 90 одсто уредника и осталих доносиоца одлука."
Бити добар новинар и имати одличну репутацију не значи ништа. Фил Донахју је био најгледанији на телевизији МСНБЦ. Упркос томе, отпуштен је 2003. јер се противио нападу на Ирак.
Фактор који се не сме занемарити је пад броја власника медија. Америчко медијско небо, барем онај утицајан део, контролише шест компанија: Џи-И (ГЕ), Њуз коро (News цорп), Дизни (Disney), Вајаком (Виацом), Тајм ворнер (Тиме Warner) и Ци-би-ес (ЦБС). Њихових 277 извршних оперативаца креира мишљење нације од 320 милиона.
Годишњи приходи ове шесторке су 276 милијарди долара. (Бруто национални доходак Србије је око 40 милијарди.)
3. НАВИКА - ВЕКОВНА ТРАДИЦИЈА ХУШКАЊА НА РАТ
Амерички медији имају дугу традицију подршке ратоборној политици Вашингтона. Пример Другог ирачког рата (2003) један је од најсликовитијих. Медији су били ништа друго до телали одлука и пропаганде са Капитол хила и из Беле куће.
Упркос томе што су неки од њих, попут Њујорк тајмса и Вашингтон поста, изразили накнадну памет после рата у Ираку, прича се понавља на исти начин. Као да се ништа није променило, нити научило.
Током Велике депресије, 1933. године неколико великих породица у САД спремало је пуч са намером да обори председника Рузвелта. Намеравали су да створе десничарску владу, са политиком сличном Мусолинију и Хитлеру.
Генералу, којег су хтели да придобију како би био ударна песница удара, су рекли да ће народ прихватити нову власт "јер они контролишу медије, а ко управља медијима, управља и народом".
Међутим, та пракса није стара само десетак година, већ цео један век. Још од рата Америке са Шпанијом 1898, тамошњи медији подржавају рат као решење. Спиновање о шпанском нападу на амерички брод "Мејн" било је кључно да народ погура ка подршци рату (иако историчари сматрају да је напад можда био и исцениран).
Насупрот овом примеру, историчар Боб Стинит говори да су медији знали да Јапанци спремају напад на Перл Харбур, али су о томе ћутали јер им је то затражено из Пентагона. (Зашто је, пак, власт свесно дозволила напад на луку друга је прича)
Међу разлозима за подршку рату, неизбежан је новац. Велики број власника медија је на разне начине заинтересована за оружане сукобе јер од њих профитира. Власник телевизије Ен-би-си (НБЦ) је компанија Џенерал електрик, која је један од највећих произвођача оружја и разне војне опреме на свету.
4. РУКА РУКУ МИЈЕ: ПРИСТУП СВЕТЛИМА ПОЗОРНИЦЕ
Жеља да буду у кругу моћи, тамо где су новац и акција, тамо где могу да буду примећени вероватно је и најважнија потреба новинара тзв. мејнстрим медија. Да би то задржали, спремни су на готово све. Неретко, то подразумева играње по тактовима оних који приступ могу да им дају или да га ускрате, а то су уредници и власници медија.
Постоји истовента потреба за "светлима позорнице" која иде супротним смером. Велике медијске куће су свесне да постоје појединци или групе које своје интересе желе да промовишу и да су за то спремне да плате новцем. И то кешом.
Владаоци страних земаља, особито они ауторитарни, склони су да плате великим америчким медијима за "понеку лепу реч", како би се умилили оштрици Вашингтона за који се зна да генерално није трпељив према недемократским заједницама (осим ако је савезник).
Примера ради, Вашингтон пост је узимао и до 250.000 долара од лобиста за писање на начин на који би помогли зближавање ставова оних који плаћају са Конгресом, Обамином администрацијом. Медији на тај начин долазе до преко потребног новца јер неретко послују на ивици опстанка (Вашингтон пост је имао губитак од 19 милиона долара у првом тромесечју 2009, када се открило за случај лобирања за 250.000 долара).
5. ЦЕНЗУРА И ПРИТИСАК КОЈУ СПРОВОДИ ВЛАСТ
Када медији нису довољно ангажовани у промоцији рата, на сцену ступа држава. Постоје разни начини за тако нешто.
Мета власти су редовно новинари који пишу критички о поремећајима у понашању администрације или позитивно о покретима и феноменима који се властима не допадају. Тако су новинари који су позитивно писали о покрету "Окупирајмо Вол стрит" били хапшени и привођени под разним изговорима.
Моћ да тако нешто раде власти су добиле са Патриотским законом из 2001, од када новинарско писање неретко може бити оцењено као тероризам (ширење паника, откривање података од националне безбедности и слично). Штавише, влада у САД задржава право да новинаре притвори на неодређено време. Пример: новинар Ал Џазире провео је у затвору Гвантанамо ШЕСТ ГОДИНА. Не морамо вас подсетити на случај Џулијана Асанжа који је указао на тајну дипломатију САД због чега му правосудни органи из Сједињених Држава прете чак смртном казном.
Све је најсликовитије објаснио Волтер Исаксон, бивши извршни директор Си-ен-ена:
"Као да постоји својеврсна полиција за мерење патриотизма од 2001. године. Када год бисмо писали критички о власти, телефоном би нас звали оглашивачи, из председничке администрације или неко одозго и говорили нам да се понашамо противамерички."
Саберемо ли и одузмемо све горепоменуте разлоге, на крају се своди на једно. Као што наслов једном америчког филма каже, "It's all абоут бењаминс" (Све је у новцу).
Погледајте још: