ПОКЛАЊАМО ЧИТАОЦИМА: Делимо карте за представу ''Егзекутор''
У драми ''Егзекутор'' писац Војислав Савић се бави црнохуморним апсурдним приказом испреплетених судбина троје безимених, истрошених људи у једном пропалом, од живота напуштеном и заборављеном простору. У таквом простору такви људи су приморани да играју до краја своје судбински предодређене и непромењиве улоге.
Драма ''Егзекутор'' заправо је последњи дах једног узалуд потрошеног живота, представљеног на три различита начина, кроз три различита учесника/лика. Свако од њих носи своју трагичну перспективу као нужно зло од кога се не може побећи.
Награђујемо читаоце
Читаоцима који нам се први јаве у инбокс на Фејсбук страници или мејлом на office@srbijadanas.com, poklanjamo 2x2 карте за представу ''Егзекутор'', која се изводи у петак, 27.11. у 20 часова у УК ''Вук Караџић''.
Принуђени да учествују у оваквој унапред одређеној игри, ови јунаци без идентитета батргају се у лимитима својих постојања све до краја игре у којој се деси неколико неочекиваних преокрета, који на крају не донесу ништа осим питања: ДА ЛИ ЈЕ ЖИВОТ ДАНАС УОПШТЕ ИКАКВА ВРЕДНОСТ?
Обилато прожета црним хумором који често прелази у апсурд ова „драма“ функционише скоро као грчка трагедија, само у свету од кога су и богови дигли руке – главни (безимени) јунак (ГОСТ) не може да побегне од своје судбине која је готово као проклетство представљена у лику (безименог) убице (НЕЗНАНАЦ) који га коначно сустиже после дуге потере на заборављеном и урушеном (безименом) месту – у пропалом (некада успешном) хотелу.
Хотел води и одржава јадна и нежности жељна, истрошена (безимена) жена (СОБАРИЦА). Незнанац је плаћен од непознатог (безименог) наручиоца да уклони Госта, али на крају се деси да џелат постане жртва.
Овај тужни, уморни свет у коме ликове тумаче Александар Ђурица, Милорад Мадић и Анастасиа Мандић, у себи нема никаквог живота, све је у њему слика тоталног пропадања, без могућности за остварење љубави и нежности. Судбина главног јунака одавно није у његовим рукама, чак и када има могућност да о њој сам одлучује – тачније када убица уморан од јурњаве заспи и препусти му свој пиштољ. Ни овај апсурдни обрт не помогне Госту да промени свој живот конкретним чином.
Међутим, даљим развојем апсурдних ситуација, то јест неочекиваним самоубиством Незнанца, главни јунак практично добија живот на поклон, али више не зна шта би са њим урадио. Нема решење. Драма „Егзекутор“ се завршава анти-климаксом и анти-катарзом.
„Егзекутор“ је вишеструко занимљив: осећају се у њему елементи атмосфере хорор филма (Кјубриково „Исијавање“), затим напетости сличне језику каснијих филмова Дејвида Линча, и црног, апсурдног репресивног хумора којих има у раним комадима Харолда Пинтера. Све ове одреднице граде узбудљив и аутентичан језик ове драме, примењене на тренутак у коме живимо у Србији данас.