ПСИХОЛОГ ТВРДИ: Мушкарци који туку своје жене су притајени хомосексуалци!
Мушкарци који имају изражену склоност ка агресији често таквом понашању прибегавају како би прикрили чињеницу да су заправо хомосексуалци, кажу психолози. Ово, свакако, није једини разлог због ког долази до насиља у породици, али не треба га занемаривати.
Немогуће је утврдити један универзалан разлог који важи за све мушке злостављаче, али ту се увек ради о некој врсти немогућности контролисања импулса. Ипак, постоје два сценарија.
''Или се ради о патологији, дакле о болести, или се ради о мушкарцима који су пуни фрустрација и беса, па га испољавају на тај начин. Фрустрације долазе са свих страна, а да би дигао руку на жену мушкарац мора и да има проблема са контролисањем импулса'', истиче психолог Радмила Грујичић.
Женидба којом доказују да нису хомосексуалци извор агресије
Ипак, већ дуго се води дискусија међу светским психолозима да ли латентна хомосексуалност може да утиче на агресију код мушкараца. Ово је посебно истакнуто у деловима света у којима се геј популација не прихвата баш најбоље, као што је случај у Србији, па такви мушкарци живе у заједницама са женама како би оджали друштвени углед код пријатеља и породице, иако се не осећају задовољно.
Туку са циљем да буду ''мужевни''
Временом потискивање доводи до скупљања незадовољства и фрустрација, што лако може да ескалира у виду агресивног понашања. Ово има логике, каже наша саговорница, јер је то велики притисак на мушкарца.
''Мушкарци су у таквој ситуацији под великим стресом, пуни су фрустрације, незадовољства и беса, јер не могу да буду оно што јесу. Зато може да дође до агресије, али не само према женама, него генерално до агресивнијег понашања. Са пријатељима, са породицом, па и на фудбалским утакмицама. Ако покушавају да живе скривено, они онда на овај начин стављају маску и труде се да изгледају мужевније'', објашњава Грујичић за 24сата.
Здрава комуникације једино решење
Јаки и агресивни импулси, који се тешко контролишу, готово никад не долазе сами од себе (осим ако није реч о патологији) те су увек одговор на нешто дубље. Једна од тих ствари је чињеница да мушкарац, заправо, уопште ни не жели да буде са женом.
''Позадину агресивног понашања је увек тешко одредити, али ово може да буде један од разлога. Суштинско незадовољство самим собом и везом у којој се налазимо може да буде велики окидач. Други, изузетно чест разлог, јесте лоша комуникација са обе стране. Наравно, насиље никад не може да буде оправдано и дизање руке на жену је увек за сваку осуду, али треба имати у виду да жене у оваквим ситуацијама могу да погоршају ствари вређањем и психичким злостављањем партнера. Зато је здрава комуникације једино решење'', истиче психолог.
Трећа ставка је и култура у којој живимо, а у којој се, нажалост, мушкарац и даље сматра доминантном фигуром у браку, а на ударање жене се гледа као на нешто најнормалније.
Управо зато, каже психолог, треба законским регулативама стати на пут насилницима и подићи свест о томе да батине, ма из ког разлога биле, никад нису добро решење.