ПОЧУЧА ПРВИ ПУТ О СВЕМУ ШТО МУ СЕ ДОГАЂАЛО У НОВОРУСИЈИ: Не одустајем док истина не изађе на видело
Радомир Почуча, бивши новинар ТВ Пинка и некадашњи портпарол ПТЈ, који се тренутно налази у Русији у ексклузивном интервјуу за Србију Данас отворено говори о томе да ли је био организатор српских добровољаца у Новорусији.
- Наравно да нисам организатор. Мени је требало отприлике негде око три месеца да нађем конекцију како бих ја дошао у Новорусију. Наравно била су ми потребна и средства, јер у априлу сам у Србији остао без посла. Међутим, знајући да сам дошао у Новорусију многи су ми се обраћали са молбом да им помогнем да дођу. Тада сам им објашњавао на који сам начин ја дошао, и на који начин они могу да дођу. Били смо на услузи, свим, људима који су желели да дођу да се боре на страни Новорусије, али нисмо организовали њихов долазак.
Планирам да се вратим у Србију!
На питање какав је сада његов статус у Москви и да ли је добио руско држављанство Радомир Почуча каже.
"Уз помоћ пријатеља предао сам овде папире да ми се омогући дозвола боравка док не будем могао да се вратим, јер ми није циљ да останем овде у Русији, да стварам неки нови живот, нити да водим рачуна о сопственом џепу, него да се вратим у Србију да се борим за свој народ, као што сам се борио и овде, на крају крајева."
За мене и мог сапутника су купљене карте у Москви, чекале су нас на терминалу. Не бих да одајем имена, ако ме разумеш, јер по јаничарском закону би ти људи били санкционисани.
Кад смо формирали “Српски хусарски пук“, један од задатака Горана Геровца био је да помогне онима који хоће да дођу. Није их ни он организовао, агитовао, нити обећавао било какве куле и градове, чак по мени је урадио јако мало, с обзиром на то колико се људи јављало. Но, то ћу већ са њим да расправим, јер га већ месецима чекам да се појави и да ми објасни неке ствари које по мени немају неког логичког основа. Међутим, он је све време на Кавказу.
Чекам га да ми објасни због чега је ушао у вребалну расправу са Дејаном Берићем која је резултовала нашом голготом, мојом и Владовом. Сматрам да су и он и Берић криви за оно што се догодило. Без обзира што сам ја молио Геровца да престане да се свађа као хистерична жена преко Фејсбука, он није престао. Себи је дозволио да се назива битним начелником “Хусарског пука“, везе с мозгом нема. Иако, “Српском хусарском пуку“ није био потребан никакав “начелник“, он је сам себи дао ту титулу, и себи је "дизао цену", шепурио се измишљеном позицијом. То би било исто као кад бих ја себе називао генералом, фелдмарашалом, врховним командантом.
Ја сам њему дао реч да га нећу изневерити. Он је такође, дао мени, но он је мене очигледно изневерио, а због тога ће одговарати. За мене је ултимативни преступ издаја, и због моје дате речи њему да га нећу издати и изневерити, и Владо и ја смо могли да оставимо главе доле у Донбасу.
Узели су ми слику мог детета
На питање шта му је најтеже пало када га је заробио Дејан Берић, Почуча каже да је то што су му узели слику детета.
"Узели слику мог детета, и то ми је било најгрозније што су урадили. Шта ће им то? Бројаницу са руке, иконице, доњи веш, моје личне, мени вредне ствари. Његови "војници" су као у продавници узимали шта се коме свиђа. А, причају да сам ја пљачкао. Кога? Од кога сам ја то узео новац? А они су узели буквално све. У Русију сам се вратио само са пасошом и одећом у којој сам месец дана био тамо."
Берић је прекршио закон. Једна ствар је бити у рату, једна ствар је бранити интересе неке државе, неког народа, а друга ствар је киднаповати неког. То је криминал. То није део посла Контраобавештајне службе, као што је он то представљао, јер он до сада није изнео ниједан доказ, нити један документ, нити један папир на основу ког смо ми, како он тврди, били “ухапшени“. Ми смо били киднаповани, и он ће кад тад одговарати за то.
Нису претње, него обећање. Закон је закон, и правда је правда. Киднаповање и отмица су кривична дела, а кршење дате речи и издаја су по правди и моралном основу најтежи преступ. За то ће Горан Геровац мени одговарати.
Ни ја, ни Срби који су долазили у Новорусију нисмо били плаћеници, нити нам је обећаван новац да би дошли. Нисмо били најамници, него добровољци као што су Руси били добровољци у Србији. Наравно имали смо могућност да примамо плату као војници Новорусије, односно Доњецке народне републике или Луганске народне републике, у зависности ко је где био стациониран.
Јесам зарадио неких 4.000 гривни (159 евра), али никада то нисам отишао да узмем, пошто сам имао све оно што нам је све било потребно – храну, цигарете, оружје, транспорт...Шта ми треба више од тога? Тамо нисам отишао да зарађујем, иако би тај динар добродошао мојој породици која је остала доле у Србији.
Чак сам и дошао у парадоксалну ситуацију да ме оптужује Берић да сам заједно са Геровцем узео неких 375 хиљада евра. Видела си у каквим условима живимо, где живимо и како се сналазимо. Да нам није помоћи наших браћа Руса, питање је како бисмо и опстали јер је Русија специфична земља, где не можеш да радиш ако немаш папире, а ја не желим да будем криминалац. Наравно, час тврде једно, час тврде друго, барем тај Дејан Берић, да смо украли паре српским добровољцима, да смо узели 375 хиљада евра од неких људи. Еј, 375 хиљада?!?! Којих људи? Када?! У другом контексту, прича како се ми овде гребемо, тражимо новац од Руса да нам помогну.
Причам људима да ме избегавају
Радомир Почуча рекао је за наш портал да у Новорусији још увек има српских одбровољаца али да избегава контакт са њима.
“Нисам са њима у контакту јер не желим да им компликујем живот. Многи људи који су дошли после тога код нас и помажемо свима којима можемо овде у штабу где сам нека врста делегата за српска питања. Помажемо људима који хоће да оду оданде и који хоће да дођу у Новорусију.
Мада, причам људима да мене избегавају у том контексту што ће имати проблем са Берићем, јер сви који дођу тамо преко мене и Владе, обележени су. Много Срба је отишло у руске јединице, инкогнито, да се тамо боре за онај јадни народ. Код нас су били људи по пар месеци, људи који су дошли из Новорусије, док се не стекну услови или пронађу финансије за безбедан повратак у Србију. Или Европу, Јужну Америку, па и САД“.
Њих двојица су опљачкали нас до голе коже без икаквих основа и било каквих аргумената, тврдећи да смо ми пљачкали. Чак Вујић тврди да је онај мој планшет, таблет ајпед који сам тамо имао, купљен у Москви и да је за то дао паре један свештеник, митрополит. Не. Тај ајпед је купљен на пролеће прошле године од фирме где сам радио рекламе за пољопривредне производе. Они су ми на основу компензације за шта сам радио тамо купили тај мини ајпед. Фирма се зове Медија Ком, и то се може проверити. Тако да са те стране имам аргументе, као што сам имао и док сам био у Новорусији.
Послужили су се лажима, послужили су се полуистинама и чињеница је да смо Владо и ја били изоловани месец дана у оном подруму одакле нисмо могли да се бранимо, а они су уз помоћ лажи покушали да дискредитују “Српски хусарски пук“ и мене лично. Што је мало чудно што се тиче њиховог поступања, било је наређење да мене не смеју да пипну.
То бисте њих требали да питате. Предпостављам да је то због тога што би маснице на мом лицу била смртна пресуда за њих у односу на пријатеље моје, који знају ко сам и шта сам и који су били уз мене у најтежим временима.
Да ли су они радили по налогу служби безбедности или су радили по налогу сопственог ега, мислећи да ће себи дићи цену, тиме што ће мене можда дискредитовати на основу мог статуса као јавне личности, у то не улазим.
Он је тврдио да смо Влада и ја послати тамо да убијемо њега и Вујића. Мислим, ало... Какав су они фактор да би ја ризиковао свој живот елиминишући њих. Оптуживали су нас да радимо за службе безбедности, а питање је да ли би неко ко ради за те службе прошао оно што смо прошли Влада и ја, и живео на овај начин и овако.
Наравно, да ми нису падали на памет у том контексту да треба да их скратим за главу, али покушали су да пљуну на мој образ, а ја нити праштам нити заборављам, и драго ми је што и Руси имају такав принцип. Ово што су урадили је криминал. Кад тад ће одговарати и пред Богом и пред законом. Неко ће то назвади осветом, а неко задовољењем правде, али ја не одустајем док истина не буде изашла на видело. Они су ми се замерили на правди Бога, а ја и сад тражим доказе на правди Бога.
Цео свој живот се борим. Наравно, неминовне су и победе и порази. Ја ово не сматрам поразом, ја ово сматрам још једним искуством.
Два пута сам веровао на реч. Два пута су ме насанкали и ја се више ником не дам жив у руке. Први пут после хапшења још у Београду када су ме након моје изјаве спровели до Палате правде, а онда у ЦЗ, без обзира што сам питао да ли ми треба адвокат и стрпали одмах у затвор. Сад овај пут, у Донбасу, мислећи да можемо да се договоримо натенане као људи, упали су нам на гајбу ђоном, пуцајући нам изнад глава. Иживљавали су се, опљачкали су све који су се тамо затекли.
Немамо шта да кријемо. Ко хоће да ме нађе, може да нам дође сутра. Даћу адресу свима, број телефона свима који желе да се чују, чак и службама безбедности, овде ипак могу да ми дођу само као гости. Ја сам буквално отворен за причу са свима. Не плашим се смрти, не волим неправду, апсолутно сам слободан човек.
Александар Невски је изговорио давно чувену реченицу: "Идите на све стране света и реците да је Русија жива, ко нам дође као гост и примићемо га као драгог госта. Но, ко нам дође с мачем - од мача ће и погинути."