ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ НЕРВИРАО СТАЉИНА: Од загребачког калфе до маршала и плејбоја

Многобројне изјаве, како познатих, тако и анонимних личности  говоре о снази и величини човека који је успео оно што нико други није могао ни да помисли: да уједини словенске народе.

Вероватно најпознатији Титов биограф Владимир Дедијер, који је прву верзију Титове биографије објавио већ 1953. године, као и његови савременици, док су писали о Титу нису имали пред собом искуство пропасти три најважније компоненте целокупне Титове политике – изградњу социјализма, одржање Југославије, оснаживање несврстаности.

Зато се поставља питање данас, 2015. године: Какав је наш садашњи однос према његовом делу, кад су три главне компоненте тог дела пропале?

Трновит пут до врха власти

Титов пут је био веома прогресиван, али истовремено пун успона и падова. Од скромних политичких почетака, преко истакнуте роле у Другом светском рату до коначног освајања врха власти.

"На почетку, од босоногог дечака из сиромашног загорског села, али и пропалог основца, преко загребачког калфе, гастарбајтера у Чешкој, Немачкој и Аустрији, подофицира и сибирског заробљеника, периферног саборца Октобарске револуције и скромног функционера минијатурне илегалне странке, до највећег герилског војсковође Другог светског рата и храброг државника који одолева бруталним притисцима моћног тиранина Стаљина. Израстао је у зачетника и предводника међународног политичког покрета који окупља више од сто држава, у политичара који предводи малу и периферну државу, али себе и њу често доводи у средиште светских збивања", наводи се у биографији.

Четири ратне године најважније су у формирању Титове политичке каријере и изградње Тита као личности. У Титовом животу било је и много других важних момената, али ни један није био толико судбоносан као те четири године Другог светског рата.

Британски историчар српског порекла Стеван Павловић, оцењује Титову историјску улогу као "поновно уједињење Југославије након хаотичног лома у Другом светском рату, као и увођење новог и релативно либералног комунизма".

На успесима и неуспесима Тито је брзо учио и стварао нову стратегију. С војском коју је привремено морао да повуче из Србије и Црне Горе формирао је елитне покретне бригаде и у комбинацији са постојећим територијалним одредима остварио сјајну сарадњу герилског и офанзивног ратовања. Под Титовим вођством израсла је добро наоружана војска од близу 150.000 војника, чврсто организованих у више од 30 бригада, 11 дивизија и стотинак теренских јединица, герилских чета, позадинских јединица и стража.

У широј светској јавности доминира перцепција о Титу као најуспешнијем герилском вођи антифашистичког отпора у окупираној Европи за време Другог светског рата. Притом, Титу се често додаје још један епитет – првог дисидента из послератног комунистичког блока, човека који је први пробио "гвоздену завесу" и јединог који је подједнако успешно водио борбу против Хитлера и Стаљина. Али, такође се сматра да је Тито користио своје успехе и за увођење једнопартијске диктатуре.

Стаљин није могао да поднесе Титову популарност

У повременим нападима параноје Стаљин није могао да поднесе Титову популарност у земљама источнога блока, а још мање његову амбицију да шири свој утицај, па можда и власт, на суседне земље.

Стаљин је мислио да ће Тита укротити ситним интригама, а затим и агресивним писмима. Наишао је на тврд орах. За разлику од Стаљинових марионета у источном блоку, Тито није освојио власт на бајонетима Црвене армије, него претежно властитим снагама. Успешно се супротставио Стаљину и то му је вратило барем део нарушених симпатија у земљи и отворило многа врата у свету.

Славу герилског првоборца против Хитлера надоградио је славом првоборца против Стаљина. То је тема која ће трајно доминирати у целовитим судовима о Јосипу Брозу Титу: редак политичар и државник који се успешно супротставио и Хитлеру и Стаљину, пише Јутарњи.хр.

Код већине становништва бивше Југославије победа Титових партизана дочекана је као ослобођење од рата и ратних невоља. Међутим, за неке крајеве и породице та победа се звала "пад".

С бујањем национализама у ратним сукобима деведесетих, однос према Титу постао је симбол опречних друштвених вредности на простору целе бивше Југославије и предмет врло актуелних идеолошко-политичких подела и полемика: "Реци ми шта мислиш о Титу, па ћу ти рећи ко си и шта си!"

Својеврсни плејбој

Тито је уједно био и стаљиниста, али и комуниста који је у државу којом је владао хтео да уведе неке елементе либерализма, па и демократизације. Био је заговорник централизма, али и децентрализације. Напослетку, био је и својеврсни плејбој. Уз све то треба додати и оно што се не може оспорити, а све ређе се спомиње – Тито је био храбар човек.