ШТА СТУДЕНТИ ПОРУЧУЈУ БЕОГРАЂАНИМА: Код нас људи никада не би прескочили преко човека који лежи

Београд будућим бруцошима буди различите емоције. Неки га се помало плаше а неки са усхићењем и узбуђењем ишчекују студентске дане проведене далеко од родитеља, препуштени сами себи.

За портал SrbijaDanas.com су причали свршени студенти Борислав М. из Ужица и Наталија О. из Ниша, присећајући се својих почетака и сналажења у "великом" граду. 

Борислав: Прошло је много мање што сам мислио да ће ми требати, а већ сам схватио да БГ није нимало страшан. Дошао сам у октобру, а већ до Нове године сам се навикао на град. Најтеже је што у малом граду навикнете да сте стално окружени људима, а овде сте одједном много усамљенији. 

Наталија: Да Београд није страшан схватила сам већ другог дана кад сам се касно увече вратила кући - ЖИВА. Шалу на страну, не размишљам ни о каквим опасностима па се и не бојим. Не мислим да сам се уклопила у Београд, нити ми је намера, хоћу да задржим свој менталитет, а од Београда желим да узмем све што може да ми пружи. Уклопила сам се после кратког периода, већ кад сам схватила који ми превоз треба да стигнем од тачке А до тачке Б.

Борислав: Негативно искуство: Једну ноћ је неки дечко близу мог стана тражио да му позајмим новац за гориво, деловао је беспомоћно и рекао ми је да му је ауто остао насред пута, и да је пун књига које продаје па не сме да га остави тако. Понудио ми је да ће ми и дати неке јер види да сам студент. Иако нисам ни помислио да му дам новац, био је за мене потпуни незнанац, било ми га је жао некако, деловао је жалосно. За пар дана, другар са факса који живи близу мене испричао ми је да му је неки човек тражио исто као мени, у истој улици, пар дана касније.

Позитивно је овде што сте некако слободнији, опуштенији, у малим градовима је велики притисак од околине, под скенереом околине си стално. Некако сви сазнају где сам био, шта сам пио, нема нимало никакве приватности.

Наталија: Позитивна искуства су бројна за ових 5 година колико сам овде, свашта се десило. Овај град и живот у њему су ми показали да сам јака и као од камена јер сам одговорна за себе и свој живот, нема маме и тате да решавају проблеме. Негативних искустава исто има доста, али ко ће свега сада да се сети.. 

Борислав: Са превозом је шоу кад тек дођете. Једном сам рекао другу да хвата аутобус број 65 код Машинског, па да се нађемо на Звездари, Зове ме, каже ево ме код Зелењака, Ухватио је бус, али у супротном правцу, брига њега. Други пут смо нас пар другара требали да изађемо код Славије, али нисмо знали где је то, распричали се, договарамо се ко ће да пита неког, а онда се окреће возач, жена, и каже: "Рећи ћу вам ја кад да сиђете, само ућутите мало!"

Наталија: У првој години сам живела у Јајинцима па сам се возила у бусевима без прозора, брисача, са поквареним вратима, ћелавим гумама, поломљеним држачима и без брзиномера. Сећам се луде вожње у аутобусу на 3 точка док је четврти у ваздуху, па кад возач скреће на другу страну молиш Бога и све свеце да се не преврне. Памтим 406 express, бус који од спомен парка у Јајинцима до трошарине стигне за 7,5 минута и у који не вреди улазити ако нема места за седење. Једном сам испала из пуног буса и сломила бих се да ме један господин није ухватио за крагну од јакне и тиме ме спасио просипања по асфалту (велико му хвала). 

Борислав: Београђани су отворенији у смислу да кажу неке ствари које су код нас табу, и у понашању, то је ваљда питање васпитања које је овде либералније, но, сматрам да су отворенијег срца и искренији људи из унутрашњости.

Наталија: Београђани су неки свој свет. Они су посебна сорта људи, неки су ок али неки на људе који нису из Београда гледају као на паразите. У првој години је један колега из Београда рекао нешто што је на мене оставило велики утисак. Рекао је да су људи који нису из Београда дошли у Београд како би Београђанима узели посао. Ако сте у нечему добри, завршили сте студије и слично, онда вам није битно да ли је неко дошао у Београд из овог или оног разлога. Испашће да сам пристрасна, али свако ко је био некад на југу, могао је да се сусретне са људима који су пуни топлине, имају времена да стану и саслушају и помогну.

Никад нисам за скоро 20 година колико сам живела у Нишу чула или видела да човек лежи на улици и нико му не прилази, не покушава да му помогне. Овде сам имала прилику да видим како људи излазе из трамваја и прескачу човека који лежи, ко зна да ли је жив. Доле није тако. Можете да се крећете градом, све вам је близу и доступно, од људи до институција и слично. Овде свако гледа себе, што и није лоше, али мислим да све треба да има границу. Људи су овде много отуђени, окупирани послом и собом, али треба научити да је баланс стварно битан. Мислим да је највећи проблем у односу између мене и Београда што му још нисам упознала душу, па га не доживљавам као нешто живо и топло него као успутну станицу. 

Борислав: Мали Боро, много је таквих као сто си ти, па се пронађи са неким. Ово је страшно велики град и зато нема разлога да будес сам у њему. И да, новчаник к себи у превозу, не буди луд. И ако си студент, правац дом! Само студентски дом! 

Наталија: Малој Наталији бих поручила да стане код врата када хоће да јој шофер стане на станицу на којој излази, а не да седи и чека да бус стане и тако заврши у некој њиви усред недођије и кукуруза јер учи у аутобусу на путу од faxa до куће. Да се не нервира, навикне на кашњење аутобуса и луди ред вожње ГСП-а, да мрак у Београду није тако опасан као што су причали и да је град неће појести.