ТРАЖИЛА ПОСАО У СРБИЈИ: Када од најбоље студенткиње направе проститутку, онда се деси ОВО!

У мојој породици се о факултету никада није расправљало, то се једноставно подразумевало. Ипак, после Вукових диплома, похвала, такмичења и других врста достигнућа у основној и средњој школи, од моје сестре и мене се очекивало да подједнако бриљирамо и на факултету и о томе није било речи. Зар је постојао неки други начин да се обезбеди успех у даљем животу и каријери?

Верујући ономе што су ме родитељи целог живота учили, а то је да се радом и трудом успева у животу, ја сам уписала факултет, вредно учила, радила и више него што се од мене тражило и прихватала сваку прилику да стекнем додатно знање и вештине које ће ми помоћи да изградим каријеру у својој струци. 

Непроспаване ноћи, учење, додатни курсеви и изласци на терен су били напорни, али што се мора - мора се. Чак и одрицање од слободних викенда, студентских журки, забава и излазака ми није тако тешко падало када сам размишљала како ће се све то једног дана исплатити, јер тако то иде у животу, зар не? 

Понекада је и професоре мој вредан рад изненађивао и морам признати, иако ми нису знали име јер нисам испијала кафе са њима и нису ми препричавали факултетске трачеве, увек сам се лепо осећала када би након полагања уписали 10 у мој индекс и рекли "браво колегинице". Сигурно су схватали моје намере и можда се чак радовали некој будућој сарадњи, то је просто изгледало логично, преноси Дневно.

Дошао је и дан доделе диплома, крај факултета и почетак успешне и продуктивне животне авантуре и каријере. Чак ни незаинтересованост факултетског особља да признају мој успех није ми засметала, јер је напокон дошао дуго очекивани дан када ћу напокон "уновчити" године одрицања и вратити својим родитељима све што су урадили за мене, а урадили су много. 

Чим сам имала своју диплому у рукама, вредно сам се бацила на уређивање биографије, копирање диплома, признања и других битних папира. Уследило је бесомучно слање мејлова, тражење линкова свих компанија у оквиру моје струке... оних којима би можда затребао неко мог профила... оних који примају људе свих профила... оних који траже запослене било ког профила за било шта... 

Време је пролазило, а нико није ни позвао да каже "па добро, дођите госпођице да видимо шта ви то умете"... Месеци и месеци... А онда је стигао позив једне компаније и мој први разговор за посао! 

Па... више је то било као неко дружење са још 10-ак људи где су нам неки момци наших година објаснили да ако им дамо 100 евра сада, ми ћемо да зарадимо хиљаде у будућности и бићемо попут Вука са Вол Стрита... Па добро, ретко ко убоде из првог пута, зар не? 

Када су видели да од слања мејлова нема вајде и моји родитељи су одлучили да "потегну везе", иако је то у супротности са свим њиховим веровањима... Али шта да се ради када је крајња нужда. Тако ми је један пријатељ татиног рођака препоручио неког човека са чијим пријатељем је он радио... јер он има фирму која се бави нечим што је можда, а можда баш и није оно што бих ја могла да радим.

Тамо су ми (не баш тако) љубазно објаснили да ја заправо не знам ништа и да мени моја диплома не значи ништа, јер "све је то лепо, али ја немам праксу". И ту је пала прва права понуда! Млади господин са пуно парфема и мало манира ми је објаснио да могу да дођем да радим за нула динара, без плаћеног превоза или топлог оброка, и тако у недоглед како бих стекла то преко потребно искуство... Хм, примамљиво, зар не? 

Не будем ја лења, одем пар пута да видим о чему се ту ради, да бих радила као чистачица без наде да ме икада плате или запосле, по речима људи који већ "раде" код њих. Да се разумемо, ја немам ништа против чистачица, али то није пракса какву сам тражила. 

Било је ту и пар озбиљнијих понуда... додуше ван струке и без неког посебног циља, без пријаве, здравственог и пензионог, без неке смислене зараде... Као на пример понуда да радим као продавачица преко телефона за 18.000 на другом крају града, а паре наравно, добијем ако ДНЕВНО продам 10 ствари које никоме не требају... Није ни чудо што им је канцеларија изгледала празњикаво, а са мном на разговору је било још седам девојака... 

Међутим, онда сам добила прилику за "праву праксу"... опет ван струке, без плате и пријаве, али боже мој, дошло је до тога да ми је и тако нешто деловало примамљиво... 

Брзо сам се спријатељила са још једном девојком која је била на "пракси" са мном и задатке смо обављале ефикасно, прецизно и посвећено. Поред тога што смо радиле као секретарице, куварице кафе, преговарачи и све друго по потреби, морале смо да идемо на састанке са потенцијалним клијентима. 

Наиме, у питању је била консијерж агенција која је власницима ресторана нудила неку врсту препоруке код клијената који долазе из иностранства и користе њихове услуге. 

Тако смо отишле на састанак, први тог типа, са власницом агенције како би нам она показала како се то ради и да бисмо ми после могле то самостално да радимо. Један старији господин нас је дочекао у ресторану, представљајући се као власник. Много више је причао о себи него што га је интересовало шта то ми радимо, међутим, дошли смо и до разлога наше посете. 

Тада је власница агенције истакла да ми "пружамо посебне услуге нашим клијентима из иностранства"... Погрешан избор речи, јер је то подстакло господина да буде слободнији, па да одмери мене и колегиницу од главе и пете и упита "какве су то посебне услуге, јер ипак је Београд познат по лепим девојкама..." 

Никада у мом целом животу ми није било толико непријатно као у том тренутку! Зар је могуће да сам цео свој живот посветила учењу, вредно радила и трудила се да би неко помислио да сам проститутка?

То је био крај моје сарадње са том агенцијом и крај моје потраге за послом. Срећно сам се удала и сада ме муж издржава, путујем и излазим, надокнађујући изгубљено у студентским данима, имам свој блог и радим само оно што волим и желим, а моја диплома виси код маме и тате кући као украс у дневној соби и стални подсетник да су потпуно заказали као родитељи, јер ми ипак живимо у Србији!

Постоје и болне еротске исповести, прочитајте једну ОВДЕ.