У ШТА СЕ ТО НАРОД ПРЕТВОРИО? Овом момку, одличном студенту нико неће да изнајми стан јер је СЛЕП!
Кад станодавци у Београду не желе да вам издају простор само зато што сте особа са инвалидитетом, способна за самосталан живот, почнете да се питате какву будућност с таквим недостатком можете да очекујете.
Управо то се догодило Марку М. (26), који је принуђен да тражи ново место за становање, јер му је, као апсолвенту, истекло право на коришћење студентског дома.
- До децембра морам да се иселим из Студењака, па сам тренутно у потрази за собом коју могу да закупим, јер немам средстава за изнајмљивање стана. До сад сам контактирао десетак станодаваца и сви су ме одбили, с изговором да издавање стана слепој особи “није добро за њих”. Кад бих изоставио да поменем своје стање у разговору телефоном, прихватили би ме за станара, али чим бих се са станодавцем сусрео уживо, одустали би од нагодбе - прича Марко, који је рођен са практичним слепилом, због којег само може да распознаје светлост од таме.
Живи самостално од почетка студирања!
Без обзира на свој инвалидитет, Марко од почетка студија на Филолошком факултету у Београду живи самосталан живот. Као бруцош је становао у гарсоњери у Земуну, да би се касније преселио у Студентски град на Новом Београду, где је понекад делио собу са цимерима. Самосталан живот планира и да настави.
- Станодавци не верују кад им кажем да сам потпуно способан да живим сам, убеђени су да стан мора да се оспособи за потребе слепе особе. Моја соба у студентском дому је иста као и код других студената и у њој функционишем нормално. Од цимера ретко кад тражим помоћ, само их замолим да не померају намештај превише често - говори уз осмех овај позитивни момак, пише 24 сата.
Како каже, помоћ му је најчешће потребна при преласку улице и при куповини у великим супермаркетима, кад се не устручава да затражи помоћ.
- Никад ми се није догодило да је неко одбио да ми помогне или искористио моје стање да ме превари. Чак су ми једанпут два мигранта из Авганистана помогла да пређем улицу код аутобуске станице. Иначе, увек сам идем у теретану, на базен или у шетњу, јер, осим личних ограничења, не дозвољавам да ме слепило спречи да живим нормалан живот - објашњава Марко.
Нема посла за слепе особе
У Марковој жељи да води нормалан живот спречава га и то што, као особа са инвалидитетом, тешко може да нађе посао.
- Иако закон налаже да свака фирма и институција мора да има одређени број запослених особа са инвалидитетом, мислим да је тај број код нас сведен на око 0,5 одсто. У доба кад је технологија напредовала до мере кад слепе особе могу да раде било који канцеларијски посао без проблема, то је срамотно - каже Марко.
Према његовом мишљењу, најважније је да се слепа особа интегрише у “нормалну” средину, јер је једино тако други људи неће гледати као неспособну. Жалосно је само што издавачи станова и соба у Београду не деле његово мишљење.