Упечатљив завршетак "Нова" фестивала: Ана Софреновић је - певачица! (ФОТО)

Страст, посвећеност и уживање - могу се осетити у наступу Ане Софреновић. Брбљива и необуздана, насмејана и разиграна, она је наступила синоћ у панчевачком "Културном центру" на последњој вечери "Нова фестивала" авангардне уметности. Њена играрија гласом, у којој је овога пута била "оне ман банд", упечатљиво је освежење на домаћој музичкој сцени, баш као што је то био и тродневни "Нова фестивал".

Готово као да ме шаљу на тежак, физички рад - тако сам се осећао када сам 2013. ишао на наступ Ане Софреновић на Београдском џез фестивалу. Своје предрасуде пажљиво негујем, а оне су ми говориле следеће - шта има да тражи једна глумица на манифестацији таквог реномеа. Није то локални ресторан па да слушамо музику уз коју црева лакше крче! Нервирао сам се због такве комерцијализације драгог ми фестивала мислећи да организатори желе да због њеног имена продају коју карту више. Притом, више волим кад у џезу певачи ћуте.

Преварио сам се! Од те вечери, Ану више не називам глумицом. Не зато што не поштујем њен глумачки рад, него зато што веома поштујем њена певачка достигнућа. Ту је немилосрдна, бескомпромисна. Ту, чини ми се, ради оно што највише воли и у чему највише ужива. А, то се и осећа у њеним играријама гласом које је у Панчеву спаковала у програм под називом "The ландсцапе оф воице".

Поредећи њен синоћни наступ са концертом од пре две године, видели смо авангарднију и слободнију Ану. У Дому омладине је представила програм за ширу публику, а пратио је и бенд уз занимљиве визуелне ефекте који су се одлично уклапали са звуцима ветра, чегртања, лупарања, уздаха и песме. Тада је успела и да једну од чешће обрађиваних песама на овим просторима, ромску "Ђелем, ђелем", избаци из клишеа - ту ме је и дефинитивно купила.

Сада је Ана поново искористила свој глумачки таленат и упарила га са гласом који је у већини случајева провлачила кроз разне звучне ефекте. Довољно да публику убеди у немушту поруку коју јој је песмом поручивала. Сама је себи била пратња, снимала је деонице које је потом репетативно пуштала непрестајући са певањем. На моменте је звучала попут чланице неког афричког племена, на моменте је била брбљива жена, немирно дете, често мењајући расположења и фацијалне експресије. Отворено, без резерве. Зато, ако ме неко буде питао ко је Ана Софреновић, рећи ћу му као из топа - то је наша одлична певачица.

После њеног наступа, "Нова фестивал" је затворен концертом чувеног словеначког хармоникаша Братка Бибича и његовог "The Madleys" трија који је после 12 година поново свирао у Србији. Пратили су га саксофониста Васко Атанасовски и виолиниста Матјаж Секне. Лепршаво, лагано, без много буке и вриске, они успевају да гласно представе Браткову визију музике коју деценијама представља. Тихо и ненаметљиво духовито, попут неког путујећег театра без глумаца.

То је био крај за нови почетак "Нова фестивала", надам се. Упркос чињеници да су организатори решили да се ухвате у коштац са готово донкихотовским послом и да уско циљаној публици представе авангардну музику различитих жанрова, из разних крајева света. Све то "за џ". Могли смо да чујемо Јуџина Чедборна (САД) на гитари и бенџу, у пратњи бубњара Дитера Шредера (Немачка) - узбудљив и разиграни блуз, рок, кантри и џез дуо. Али и госта из Мађарске, Балинта Саба који експериментише на гитари и електроници. Довољно да заголица машту питањем: "Шта ће догодине припремити Нова фестивал?"