Вереник ме је возио на састанке са дечком

У вези са мојим вереником Марком сам била више од три године. Он је машински инжењер, а ја само скромна рецепционерка. Марко је заиста био дивна особа, сладак, нежан и великодушан, прави добрица. Практично, мој најбољи пријатељ. Веровала сам му и све сам делила са њим, све тајне, снове и моја осећања; није постојало ништа што нисам делила с њим... осим једне ствари.

Преко пријатеља сам упознала једног дивног мушкарца. Ух, развалио ме је својом појавом. Зоран је био тамнопут, са очима попут кученцета, а од његовог осмеха жене су се топиле. Био је музичар,  непосредан и жесток, што ме је одмах привукло. И било је обострано. Једне вечери ми је пришао и рекао ми је да машта о мени. Била сам прилично повучена, па сам се само стидљиво насмејала и окренула м у леђа. Али при крају вечери, довољно сам се охрабрила, па смо разменили телефоне и мејлове и договорили се да останемо у контакту. 

Зоран је знао за Марка и никада нисам тајила да имам вереника и да планирамо венчање. Када бисмо се повремено дописивали, читао је моје романтичне бесмислице о Марку и све их је одбацивао. Говорио ми је да сам у ствари дивља у срцу, пуна страсти и авантуристичког духа, далеко од глупости као што је свадба.

После неког времена, начисто сам полудела од пожуде за њим. Успео је да ме убеди да заслужујем много више од једноставног живота који ми је нудио Марко. Говорио је да ће ме сигурно учинити срећнијом од њега. Одлучила сам да проверим ту тврдњу.

Зоран је живео на 45 минута од Марка и мене. Нисам могла да идем градским превозом до њега и назад, је би Марко постао сумњичав. Зато сам измислила да идем на часове француског језика, једном недељно и то у крају у којем живи Зоран. Као што сам рекла, он је диван човек: зато ми је одмах понудио да ме вози на часове, да се не мучим у превозу. Као и да дође по мене када завршим са курсом.

Никада нећу заборавити први пут када ме је Марко возио да видим Зорана. Од нервозе и гриже савести ме је болео стомак и презнојавала сам се као да имам грип. Ионако сам нервозна када идем на први састанак, а ово је било и сулудо – мој шофер је био мој вереник.

Оставио ме је на 100 метара од улице у којој је живео Зоран. Када се Марко одвезао, позвала сам Зорана да дође по мене. Отишли смо на вечеру и пили смо вино. Опходио се према мени као према принцези. Био је сензуалан и осећала сам се дивно, али није то била љубав. Једноставно сам се осећала секси и привлачно поред њега, због пажње коју ми је пружао.

Вече смо завршили са незаборавним пољупцем. Остала сам без даха док смо се љубили, полудела сам од страсти. Онда сам отишла на место где ме је чекао мој вереник у колима. Био је пресрећан што ме види и опет сам осетила бол у стомаку.

То се наставило следеће четири  недеље. После месец дана, позвала сам Зорана стандардно, а он ме је позвао у његов стан. Страст коју сам осећала ме је гонила да прихватим позив.

Зазвонила сам на његова врата и он је отворио. Стајао је испед мене, "обучен" само у пешкир. Зграбио ме је за руку и повукао унутра, а затим почео да ме љуби, као да је гладан мојих усана. Начисто сам полудела. Зазвонио је мој мобилни и знала сам да зове Марко. Међутим, Зоран је узео телефон из моје руке и бацио га у ћошак собе. Наставили смо да се љубимо. Нисам више могла да контролишем своја осећања. Сручили смо се на под и имали смо дивљи секс, који је трајао дуго. Било је дивље и жестоко.

Када је Зоран завршио и легао на леђа, била сам задихана и румена од страсти. Разум се вратио. Тада сам схватила шта сам урадила. Постиђена, скочила сам на ноге и почела да се облачим. Зоран ме је питао шта то радим, али ја сам само одмахивала главом и када сам навукла ципеле, само сам махнула руком и истрчала напоље. Кући сам отишла таксијем.

Марку сам рекла да ми је позлило на часу француског језика и да сам повраћала. Што није било далеко од истине, јер сам буквално добила температуру од стида и гриже савести.

Марко и ја смо у браку већ годину дана. Он нема појма шта сам му учинила. Али, Зоран је, што се мене тиче, давно прошла прича, јер заиста свим срцем волим Марка. Пожуда је пожуда, али оно што остаје је права љубав. Ипак, понекад помислим, шта би било кад би опет било...