Зашто Исламска држава облачи своје жртве у наранџасто пре погубљења?
Можда сте приметили да на снимцима, у којима је приказано погубљење америчких новинара Џејмса Фолија и Стивена Сотлофа, две најновије жртве Исламске државе, обојица носе јарко наранџасте комбинезоне. Да ли сте икада помислили да то није случајно и да можда постоји неки дубљи разлог, иза којег се крије презир и мржња исламиста према Сједињеним Државама и злочинима које су, у њиховим очима, починили против ислама и њених ратника од деведесетих година па на овамо?
Америчка политика интереса према Блиском истоку окренула је против себе многе радикалне муслиманске групе које су тек биле у свом зачетку. Оне су првенствено успостављене као искључиво антивладине групе, да би касније преусмериле свој бес на “страног ђавола” који, по њима, диктира политиком блискоисточних држава. Међутим, понекад је постојала сарадња између Вашингтона и ових покрета. Али док су са једнима сарађивали, са другима су тајно ратовали. А када више не би било разлога за сарадњу, они би своје “савезнике” напуштали, а понекад и отворено покретали сарадњу са њиховим непријатељима.
Најдраматичнији пример који је последица овакве политике интереса, можемо пронаћи у борби муџахедина Осаме бин Ладена против Совјета. На овом примеру можемо видети еволуцију конфликта, од заједничке борбе против војске СССР у Авганистану до успона Ал Каиде и терористичких напада на Њујорк, септембра 2001. године.
Тако долазимо и до америчке објаве рата “светском тероризму”. Главне мете су поново на Блиском истоку. На хиљаде мртвих и рањених широм Авганистана и Ирака, после две војне интервенције, још више окрећу муслимане против Сједињених Држава, коју су прозивали “Великом Сатаном” (термин први употребили политичари из Ирана). Али њени главни противници нису војници једне државе већ терористи који су недржавни међународни актери.
У тој борби, Америка је често отворено заобилазила међународно право, како би оправдала поједине акције против терориста у свету. Поред глобалног прислушкивања и тајних авио-напада, чије праве последице видимо тек данас после великог цурења тајних података Сједињених Држава преко Викиликса и Сноудена, најважнији метод борбе био је сакупљање података о потенцијалним терористима и њиховим плановима. А како најбоље да сазнате информације о терористичким активностима? Па, од самих терориста, наравно.
Тако је започело највеће кршење људских права од Другог светског рата. На хиљаде људи је илегално отето и задржано против своје воље у тајним затворима, били они терористи или не. Довољно је било да постоји основана сумња да сте терориста и верујте, врло брзо бисте се нашли у једном од ових затвора. Наравно, невини су пуштани на слободу, али пре тога су морали да преживе танталовски процес "екстракције информација" и утврђивања истинитости чињеница. Појединци тај процес нису могли да издрже, па су излаз нашли у самоубиству.
Тако се десило да држава, која се веома поноси високим нивоом поштовања људских права и слобода које њени грађани уживају (нарочито забрану неоправданог притварања без судског процеса), лишила слободе и људских права више хиљада људи и држала их затворенима у тајним затворима, без суђења или било каквих контаката са спољним светом. Када је ова нехумана пракса америчке Владе процурела у јавност, сазнали смо и за најозлоглашенији затвор овог типа на свету, Гвантанамо беј, који се налази у војној бази на Куби, на око 160 км од Флориде.
Међутим, како су Американци правдали ово кршење међународног права? Потенцијалне терористе су означили термином “непријатељски борци” (enemy цомбатантс), који се у историји користио да означи особу која је припадник оружаних снага једне државе која је у рату са другом државом и која се може легално притворити у складу са међународним правом и обичајима ратовања. Међутим, у Америци после терористичких напада 11. септембра 2001. године, Влада користи овај термин како би окарактерисала тзв. “нелегалне борце”, односно категорију бораца на коју се Женевска конвенција о ратним заробљеницима не примењује. С тим што према Четвртој Женевској конвенцији чак и “нелегални борци” имају одређена права, што у САД није био случај. Како је Америка практично објавила рат недржавном елементу, дакле међународној терористичкој групи, морала је некако да додели елемент државног њеним припадницима, како би имала колико толико правних изговора да их хапси и затвара широм света.
Када су процуреле информације о постојању ових затвора, појавиле су се и прве слике затвореника који су били у једноделним наранџастим комбинезонима. Додуше, такве комбинезоне носе и други затвореници у САД, али то је пракса коју не деле све земље на свету, понајвише исламске. Међутим, уследиле су вести о стварном нивоу кршења људских права које су затвореници доживљавали. Током 2013. године, објављен је извештај Института о медицинској професији (ИМАП), непрофитне организације са Колумбија Универзитета, којим је закључено да здравствени радници, у сарадњи са војним и обавештајним службама, "дизајнирали и учествовали у окрутним, нехуманим и понижавајућим поступањама и мучењу затвореника".
Према наводима Института, медицинским стручњацима је наређено да игноришу етичке стандарде током учешћа у насилним испитивањима. Такође су користили медицинске информације као помагало у саслушању и учествовали у насилном храњењу штрајкача глађу, што је у супротности са правилима Светске медицинске асоцијације као и Америчког медицинског удружења. Њихова религија је такође исмејавана, чак толико да су у неколико случајеве текстови Курана (па и цела књига) бацани у тоалет, док су затвореници били приморани да то посматрају. Такође, многи затвореници су свакодневно дрогирани као део испитивања.
Иако је влада председника Обаме, у складу са промовисањем промена у спољној политици, током 2009. године престала са коришћењем појма “непријатељски борац”, који је увела претходна влада Џорџа Буша, Гвантанамо беј није затворен, а затвореници се тамо и даље налазе, иако у смањеном обиму и под будним оком медија и организација за људска права.
У свакој репортажи која се бавила овом темем, доминирају слике затвореника у наранџастим комбинезонима. Штавише, многи од данашњих терориста грешком су завршили у једном од ових затвора, да би након што су преживели тортуру и испитивања, заиста завршили као чланови неке екстремистичке групе. Уз то, неки терористи су пуштени, а да њихов прави идентитет и улога никада нису утврђени. Најпознатији терориста којем је ово пошло за руком је нико други до Абу Бакр Ал-Багдади, самопроглашени калифа Исламске државе, групе која је покорила пола Ирака и Сирије, и на освојеним територијама прогласила Калифат. Њега је ухапсила америчка војска и био је притворен у једном од кампова који су се налазили у окупираном Ираку. Дакле, лидер групе која данас спроводи брутална убиства заробљених америчких новинара, у наранџастим комбинезонима.
Представљање америчких заробљника на исти начин као што је толико њихове браће приказивано годинама на америчкој телевизији, само је још један начин борбе исламиста против Америке и њених савезника. Тиме се шаље јасна порука, коју лако можемо пронаћи и у старозаветни текстовима: “Оно што сте Ви учинили нама, биће учињено и вама”.
На крају, можда и није толико реч о наранџастим комбинезонима, колико о истинској мржњи према држави која се усудила да “објави рат исламу”. Тако улогу Америке на Блиском истоку доживљава, барем, просечни борац Исламске државе.
Цео свет осуђује окрутност и зверска убијања од стране радикалних исламиста, и искрено се надамо да ће слободарски део света стати на пут овим терористима.