Зашто је Кипар прва дестинација сваког турског председника?
Недавно је новоизабрани турски председник Тајип Реџеп Ердоган, у свом првом службеном путовању као нови шеф турске државе, посетио Кипар, тачније самопроглашену државу Северни Кипар, која је настала након што су турске трупе напале и окупирале трећину ове острвске земље 1974. године. Убрзо потом, Кипар постаје традиционално прва дестинација сваког новог турског председника. Зашто је то тако?
Да бисмо одговорили на ово питање, потребно је вратити се на почетак. А почело је кипарском незвисношћу од британске власти 1960. године.
Колонија...
Као и већи део Балкана и Мале Азије, Кипар је током средњег века потпао под турску власт. Међутим, како је моћ Османског царства опадала током 19 века, договором између Британије и Турске на Берлинком конгресу 1878. године, одлучено је да Британија окупира острво, у замену за помоћ и подршку Цариграду, у турско-руском рату. Пред почетак Првог светског рата, острво службено постаје британска колонија. У том периоду, велико број Турака напушта острво а кипарским Грцима, који су поново постали већина на острву, није се превише свидела стигма “највеће британске колоније у Европи”. Тако се између два рата јавља покрет “Ениос” (“Уједињење”) чији је циљ било ослобађање од колонијалне власти и уједињење са Грчком. Формира се и ЕОАК, група који је ову борбу за водила оружјем.
Након Другог светског рата и јачањем питања деколонизације света, покрет Ениос добија на значају. Међутим, штета је већ била учињена. Наиме, као и у свим другим колонијама широм света, Британци спроводе политику “завади па владај”: Турској мањини дају све привилегије како би изазвали завист код Грка, а Турцима прете да ће привилегије нестати ако они (Енглези) оду. Овим је увелико посејано семе раздора али и будућег грађанског рата и инвазије Кипра.
Британци коначно попуштају 1960. годне и Кипар постаје независна држава. Но, Кипар добија независност уз тешке услове. Турци, који су чинили 18 одсто становништва добијају: 30 одсто места у државној администрацији, 40 одсто послова у полицији и имају право Вета на све државне одлуке. Уз то, Британија је задржала своје две војне базе на острву: Акротири и Декелија.
Независна држава...
Нови председник Кипра, Макариос водио је несврстану политику, због чега је изазвао подозрење САД и Британије јер је тиме слабило позицију НАТО савеза у Грчкој. Вођа Турака, Мустафа Кучук, био је потпредседник државе, који је често блокирао све Макариосове одлуке, по некима охрабрен бившом колонијалном силом. Убрзо почињу и први политички сукоби који су резултирали грађанским ратом 1964. године, у којем је потпуни пораз Турака (поново) спречила Британија. УН снаге за раздвајање су послате на Кипар, али и поред помирљиве политике председника Макариоса, добар део Грка сада види уједињење са Грчком јединим спасом од невоља. Међутим, Макариос је колико-толико успео да убеди кипарске Грке у бољитак независности.
Међутим, током 1967. године, војна хунта преузима власт у Грчкој. Њој, као ни Западу, не одговора несврстана политика Кипра. Уз то, САД већ неко време траже од кипарских власти да им уступе базе на северу земље. Како им то није пошло за руком, САД наговарају хунту да изведе војни удар. Макариос губи власт, а новоформирани ЕОАК преузима власт. Тиме је и последња препрека за уједињење са Грчком нестала.
Инвазија...
Турска је 1974. године одлучила да се умеша, с намером да врати стање какво је било пре државног удара. Али се ова "алтруистичка" намере претворила у трајну окупацију 37 одсто територије Кипра. Штавише, одлуку да се заустави инвазија Кипра, блокиро је Вето Сједињених Држава у СБ УН, што је Турцима дало одрешене руке. На просторима које су освајали Грци су протеривани, па је око 200.000 Грка постало избеглице на властитој земљи. Неефикасан одговор војне хунте у Атини довео је до њеног пада, али и пада њених присталица на Кипру. Уосталом, Турска је географски била ближа Кипру, тако да помоћ хунте није могла да стигне на време. Рат је завршен, али острво остаје подељено на турски и грчки део, а тако је и данас. Турски део проглашава независност 1983. године, а нову "државу" једино признаје Турска.
Изолованост...
Инвазије Републике Турске није донело бољитак кипарским Турцима, којем су се свакако надали. Неизвесна ситуација и нејасан статус више је допринео изолованости турског становништва него његовој инклузивности. Сви досадашњи покушаји усмерени ка уједињењу земље били су неуспешни. Последњи велики покушај био је пред улазак земље у ЕУ, 2004. године. Како референдум о уједињену није успео, само јужни Грчки део Кипра улази у Унију. Иначе, на референдуму је позитивно гласао велики број кипарских Турака, уморних од година изолације, али је против био велики проценат Грка. Тако је настао парадокс уласка само јужног дела земља у ЕУ, иако се северни званично води као део Кипарске Републике.
Изолованост турског Кипра, којем је наметнут ембарго у сваком погледу – политичком, економском, трговинском, саобраћајном, војном, спротском, културном и др. - свакако је најважнији разлог зашто Турска, а нарочито њени председници, морају да воде рачуна о турским становницима Кипра. Јер су управо они (Турци), интервенцијом, довели свој народ у овако тешку ситуацију. Наравно, не можемо Турску сматрати једином одговорном за ситуацију на Кипру, на коју су утицали многи фактори пре ње, али инвазија се ипак чини као најдрастичнији потез који је Турска могла да учини. Као чланица НАТО пакта, којем припада и Грчка, свакако су постојали и дуги механизми којим је могла да утиче на решење ситуације на Кипру. Уз то, имала је и подршку Сједињених Држава, која очигледно није посустајала ни током спровођења илегалне инвазије. Кипарски Турци би свако преживели, као што су преживели све ове године, углавном уз помоћ старе колонијалне силе који би се појавила у последњем тренутку.
"Ми не можемо да заборавимо на Кипар"
Данас, Република Северни Кипар увелико зависи од Турске државе, без које практично не би опстала. Све своје спољне послове мора завршавати преко ње. Уосталом, какав је то турски председник који не ради ништа док велики број његовог народа живи у политичком, економском и сваком другом “гету”. С те стране, улога Турске и њених председника је јасна. Како од ове године председнички избори у Турској по први пут зависе од народне воље, реторика око Кипра ће само још више добити на значају, како изборни процес буде долазио и одлазио. Уосталом, можда је то најбоље објаснио Тајип Реџеп Ердган приликом недавне посете Кипру: "Ми не можемо да заборавимо на Кипар".
Што се тиче северног Кипра, изолација полако попушта последњих година, а ова самопроглашена република све више почиње самостално да делује, иако је то још увек далеко од ранга самосталних држава.