Зашто је Србији важно да Македонија буде одбрањена?

Да Американцима није баш било толико запело да од Украјине направе ново велико ратиште, стратешки гасовод између Русије и ЕУ би био Јужни ток или би се постојеће инсталације преко Украјине реконструисале, а Турског тока уопште не би било. Такође, да је америчка позиција у Украјини боља, Турској не би падало на памет да улази у аранжман са Русијом. Ако су у Вашингтону решили да зауставе градњу стратешког цевовода који би спајао Турску и Аустрију, постојао је сто и један начин да то учине. Нису морали да изазивају рат у Македонији.

Да су последња дешавања у Куманову „операција под лажном заставом“, не треба уопште сумњати. У Тирани се десило, када већ сами Албанци нису могли да преброје, да амерички амбасадор уђе у централну изборну комисију и прогласи резултате локалних избора. И ко ће на то да се жали? Зна се ко је врховни ауторитет. Када је о лажној држави Косово реч, ствари су још очигледније: Ахтисаријевим планом је утврђено како је врховни ауторитет „међународно војно присуство“. У преводу, НАТО је овлашћен да поништи сваку одлуку председника, владе, скупштине, локалних самоуправа. И онда треба размишљати како се обновљена ОВК јавља сама од себе, као неки аутохтони покрет, који ће се борити за права Албанаца у Македонији.

По налогу Америке

О томе да потезе за дестабилизацију Македоније вуче „дуга рука атлантизма“, делимично говори и саопштење за јавност најутицајнијег албанског политичара у Македонији Али Ахметија, који је „позвао грађане Куманова да остану смирени и не наседају на провокације. Дестабилизација Македоније није у интересу Албанаца“. Али Ахмети, сада је већ извесно, није био сасвим у току са тим шта се спрема у Куманову. При томе, Ахмети је ратни лидер из 2001. године, а није искључено да ће се и он придружити некој новој „албанској интифади“ на Балкану. Ако му буду тако рекли организатори „операције под лажном заставом“ – хоће колико већ сутра. Међутим, у Куманову, он није био „део пакета“. Њега су у организацији свега заобишли.

У Македонији је превише конфликтног потенцијала, али се дакле текући сукоб индукује споља. Годину и по дана од ескалације украјинске кризе, Американци нису успели да остваре ниједан од три стратешка циља који се могу назрети у Украјини. Први је био да се дестабилизацијом Украјине дестабилизује и Русија (пре свега директним увлачењем оружаних снага Русије у украјински конфликт), што би било увод у рушење Путина. Други је био да се Украјина чврсто веже за НАТО, чиме би се геостратешка позиција Русије драматично погоршала. Трећи се тицао стварања новог таласа антируске хистерије у Европи, због чега би се ЕУ још чвршће везала за САД. Шта се десило?

Крим се вратио Русији, кијевске снаге су доживеле тежак војни пораз у Новорусији, Путин никада није имао већу подршку међу бирачима, а ЕУ се под теретом кризе почела раслојавати. Већи број руских војних аналитичара је упозоравао претходних недеља како се може очекивати нова офанзива кијевских снага на истоку Украјине. Све је требало да се одигра између 1-8. маја, па би на такав начин била бачена сенка на војну параду у Москви за Дан победе. Оружје стиже у Кијев у невероватним количинама, број инструктора је све већи, а поступци украјинских екстремиста све бруталнији (убиство Олеса Бузине као илустративан пример). Ипак, до велике акције кијевских снага није дошло. Пре свега због тога, што Кијев више нема снаге да организује било какав озбиљан подухват који би угрозио Новорусију.

Растислав Ишћенко упозорава да ће нових сукоба бити, али да се они више неће правити због покушаја освајања Доњецке и Луганске Народне Републике, већ ће за циљ имати потпуно уништење инфраструктуре и економских ресурса Украјине. Излазна стратегија САД у Украјини је „спржена земља“, како се дугорочно Русима не би оставило ништа, а како би се краткорочно Русији стално наметали нови задаци. Ово је идентично као и у Сирији, само што у овом случају неће бити џихадиста из Исламске државе, који ће на крвопролићу и хаосу успостављати неки свој режим, већ ће то чинити галицијски бандеровци.

Амерички Балкански удар на ЕУ

Боље је да се Путин бави Кијевом него Европом. А док се Путин буде бавио Кијевом, САД ће се бавити Европом. Само, сада ће на ЕУ притисак бити вршен не преко Кијева, већ провереном и утабаном стазом – преко Балкана. Отварањем нове велике кризе на Балкану САД поново дестабилизују двориште ЕУ, дају домаћи задатак Бриселу по истој матрици већ виђеној од 1992-99. године и оправдавају задржавање обимних војних снага на континенту.

Европске чланице НАТО нису послушале САД и драстично повећале своје војне буџете због украјинске кризе, па самим тим нису ни повећале сопствене одбрамбене капацитете. Да јесу, отвориле би врата за низ нових аранжмана између европских чланица НАТО и САД којима би се повећало америчко присуство на континенту. Али, пошто није могло тако, онда ће САД да појача своје војно присуство у Европи на конвенционалан начин, уз изговор појаве нове кризе на Балкану, па ће притисак Вашингтона на Брисел бити већи.

Отуда индуковање новог сукоба у Македонији и отварање новог поглавља балканске кризе. Не мора да буде тачно, али, посматрајући из данашње перспективе, формат сукоба у Македонији би могао бити нешто другачији од виђеног у Сирији и Украјини. У Сирији и Украјини су им потребна брза решења. За претпоставити је да би за САД у Македонији било боље постепено развијање конфликта, уз понављање инцидената попут виђеног у Куманову и „увлачење“ суседних земаља у македонску кризу. Посвађати Србију, Бугарску и Грчку је вишеструки добитак за САД. А онда, како се Европа буде постављала, тако и додавати или смањивати гас. У једној од варијанти, ако ЕУ покуша да игра самостално, не треба искључити ни давање подршке стварању Велике Албаније. Без обзира што, дугорочно гледано, великоалбанска идеја није оптималан оквир за заштиту америчких интереса на Балкану, краткорочно ће им то завршити посао.

Нови круг тектонских промена на Балкану

Политичке егзибиције Едија Раме са најавама „свеалбанског уједињавања“ и употребом заставе са оцртаним границама Велике Албаније то и најављују. Али, више од тога, великоалбанску мобилизацију најављују последње реакције Министарства спољних послова Албаније. Најпре је, због осуде идеје о промени граница на Балкану од стране руског Министарства иностраних дела, албанска дипломатија ушла у тешку преписку са званичном Москвом, а затим је уследила и реакција на дешавања у Куманову. Дитмир Бушати, шеф албанске дипломатије је навео како га је амбасада Албаније у Скопљу обавестила да су снаге безбедности Македоније „покренуле широку операцију на уласку у Куманово, у делу који је углавном насељен Албанцима“. Остао је забринут зато што је операција „довела до смрти великог броја људи“, и додао: „Сматрамо неприхватљивом чињеницу да се свака особа или група наоружаних људи идентификује на националној основи, баш као што је неприхватљиво да се губитак живота цивила и полицајаца посматра на основу етничких предрасуда“. Пројекат Велике Албаније је дакле поново у игри, и вероватније је у овом тренутку да буде активиран (или је већ активиран) него да превлада став како га треба мало „пустити из боце“ па онда вратити.

Што се Србије тиче, у свему овоме је важно неколико ствари. Прво, за Србију је од огромног значаја опстанак Македоније. Евентуалним распадом Македоније би дугорочно био угрожен комуникациони правац ка Егејском региону, а у средњорочној перспективи би могло доћи и до озбиљне дестабилизације југа централне Србије. Македонију треба подржати у сваком погледу. У том контексту, неопходно је интензивирати комуникацију са Бугарском и Грчком. Без обзира на то што су Србија и Бугарска већ у режиму „меке окупације“, а Грчка је суштински банкротирала, не сме се дозволити да нас други посвађају.

Друго, тачно перципирати одакле проблем долази. Дестабилизација Македоније се индукује споља. Кључну улогу у свему имају САД, и због тога у односима са Вашингтоном треба бити двоструко опрезан. У сваком случају, Албанцима се не сме олакшавати посао новим уступцима на Косову и Метохији и неодговорним најавама промене Устава Србије. Све што се тиче преговора са Приштином мора бити замрзнуто до даљњег. Не одступати ни један милиметар. Сваки милиметар одступања нас може коштати једне жртве. Попуштање Србије је дало крила албанском екстремизму и коси се са нашим дугорочним интересима.

Спремати се за дугу кризу

Треће, спремати се за најгори могући сценарио-проглашавање Велике Албаније. Жалити се како је то претња за регион и позивање на међународно право, можемо да заборавимо. То ће бити само изрази немоћи. Албанско питање ће се, највероватније, решавати војним путем, при чему ће Албанци имати у овој фази подршку најмоћније земље на свету. Дакле, са једне стране, треба јачати сопствене војне потенцијале, док, са друге стране, треба отварати простор за нове актере у балканској геополитичкој рачуници како би се амортизовао амерички притисак. Има ли логичнијег решења него крчити простор за руски утицај и обнављати војну сарадњу са Москвом? Поред тога, оставити отворена врата за стратешки договор са Ердоганом и користити његов утицај на Сарајево. Сукоб у Македонији не сме да послужи као окидач за репризу и БиХ, што би, такође, било у интересу Вашингтона. Што већа криза, то је њима шири маневраски простор.

Четврто, размишљати о томе: шта када победимо? Јер до сада у историји нам је понекад теже било да артикулишемо своје дугорочне циљеве после победа, него да истрпимо све несреће после пораза. Србија може дати допринос да се одбрани Македонија, али шта после тога. Неопходно је тражити неко ново решење, како би Македонци могли да развијају сопствени идентитет, очувају своју државу, а Србија оствари сопствене интересе и ојача свој јужни, моравско-вардарски геополитички вектор, преноси Нови Стандард.

И, на крају, имати на уму да је ово почетак кризе која ће дуго трајати. Зато не треба правити нагле потезе нити показивати нервозу. За сваки потез који се предузима оправдање треба тражити у претходним акцијама непријатеља. Позиција Србије у македонској кризи, онако како је описана, је морално исправна и потпуно оправдана. Али треба имати у виду и пропагандну димензију хибридног рата и зато се у појединим тренуцима не залетати. Искушења и подметања ће ионако бити превише.