Зашто се људи одлучују на самоубиство и како да им се помогне?
Свако самоубиство или покушај, осим самоубице, најдиректније погађа бар шест људи из његовог окружења, показују истраживања. Једно од кључних питања које се поставља јесте: Шта је то што човека наводи да "подигне руку на себе"?
Недавно самоубиство у стрељачком клубу Партизан изазвало је бурне реакције јавности. Вест о двадесетшестогодишњаку који је себи пуцао у главу након прочитане смс поруке, потресла је многе. Зашто је овај млади човек решио да оконча живот на овај начин и на овом месту остало је непознато.
Психолог организације "Срце" која је центар за пружање емотивне подршке и превенцију самоубиства Милена Јерков Бибић објашњава да за овакву одлуку не пресуђује само један догађај. То није одлука која се доноси лако или зависи од једног јединог фактора.
Зашто се људи одлучују на последњи корак?
"Самоубиство је доста комплексна ствар. Јако је тешко рећи један разлог и просто је неозбиљно и није фер према тим људима, ни према њиховим породицама наводити тачне разлоге и нагађати шта је било. Самоубиство може да се гледа као импулсивни чин, али не мора да значи да је до тога дошло из једног јединог импулса. Најчешће је то збир неких различитих фактора, неких сећања која се скупљају у човеку која га наведу да тако нешто помисли."
На себе не дижу руку само људи који су на рубу егзистенције, већ на самоубиство најчешће помишљају они који су усамљени, несхваћени, а најчешће немају са ким да поделе оно што их мучи или их околина осуђује због тога о чему мисле и начина на који размишљају.
"Људи се генерално плаше да са другима разговарају о једној тако тешкој теми, јер су често реченице које они добију: 'Па немој, млад си, живот је пред тобом', 'Svaki проблем може да се превазиђе' или 'Немој ми ни причати то'".
Како реаговати на време?
"На превенцији треба да раде сви од професора и наставника у школама, преко родитеља који не схватају своју децу озбиљно или људе у својој околини, али и медији који извештавају о самоубиству. Самоубиство јесте најчешће начин да бол престане. Значи, када бол постане превише јака, човек више не може да се носи са њом, он само жели да бол престане и не види други начин осим да оконча свој живот".
Особи која помишља на овакав корак треба прићи са разумевањем, без осуде или било каквих негативних кометара и разговарати са њом отворено и на прави начин. Помоћ увек могу да потраже од психолога Центра за пружање емотивне подршке и превенцију самоубиства Срце, бесплатним позивом на број 0800 300 303 и 021 6623 393 или путем електронске pošte vanja@centarsrce.org.
"Људи нама могу да се јаве, од 14х до 23х, на email одговарамо 24 сата. Неће бити никога ко ће их осудити и рећи 'немој'. Имамо неке своје начине. Просто ће добити разумевање. Ми са њима разговарамо о томе шта их мучи, о ономе шта они сами желе да нам кажу, који проблем желе да реше... ".
Медији један од фактора у повећању броја самоубистава
Медији имају јако велики утицај начином на који извештавају о о неком таквом немилом догађају. Начин извештавања, али и детаљи који се износе у јавност могу да изазову велики пораст стопе самоубиства.
"Био је један случај у Хонг Конгу где је човек извршио самоубиство на један несвакидашњи начин. Медији су до детаља описивали начин на који се тај човек убио, од тога како је дошао до средства до тога на који начин је то урадио. До тада никад није забележено да се неко убио на сличан начин, али након тога, број сличних случајева само је почео да расте."
Број самоубистава повећава се током празника, јер се људи тада осећају лоше због еуфоричном расположења и породичне атмосфере која влада тих дана.
"Медији играју јако велику улогу, посебно у случају када описују детаље. Оно што се тешко и мало зна о томе је да на једно извршено самоубиство долази по неким статистикама 15, а по неким 20 покушаја самоубистава. Сваки покушај самоубиства најдиректније погађа бар шест људи."
Ова поражавајућа статистика доводи до забрињавајуће ситуације. Уместо да се реагује на време и помогне, врло често се јасни знаци занемарују, јер се не схватају добољно озбиљним или се о њима озбилно не разговара.