ИНТЕРВЈУ: Николов–Ивановић Ундецтет отвара 35. Београдски џез фестивал (ФОТО/ВИДЕО)

Николов–Ивановић Ундецтет један је од најамбициознијих џез подухвата у целокупној историји џеза са ових простора. Пројекат удружује таленте Владимира Николова и Срђана Ивановића са деветоро врхунских музичара из неколико европских земаља. За први албум, Artistry ин Брокен Rhythm, аутори су почетну инспирацију нашли у делима Стена Кентона и Мајлса Дејвиса, изграђујући на тим импулсима модерно оркестрирану музику високог интензитета и дубоке емоције, у бојама и ритмовима разних континената, од Њујорка до Балкана. Семе пројекта посејано је средином прошле деценије у Холандији, где су Николов и Ивановић студирали, а насловна нумера Владимира Николова „Artistry ин Брокен Rhythm“ добила је награду Силесиан Jazz Фестивала у Катовицама, 2016. године. На отварању 35. Београдског џез фестивала, 22. октобра од 19 часова у Дому омладине Београда, Николов-Ивановић Ундецтет премијерно ће извести програм са њиховог другог албума Фраме анд Curiosity, који ће бити објављен уочи манифестације. Специјалан гост састава на концерту у Београду је француски флаутиста Мажик Малик. 

Улазнице су у продаји преко ТицкетВисион мреже.

Састав са којим ћете наступати на Београдском џез фестивалу се састоји од једанаест музичара из неколико земаља, а ваш први албум „Artistry ин Брокен Rhythm“ описиван је као један од најамбициознијих џез пројеката на овим просторима. Слоган под којим се одржава овогодишњи Београдски џез фестивал је “Jazz Целебратион”. Да ли бисте исто могли да кажете и за рад свог ундектета? Колико је тешко (временски, просторно, финансијски, креативно…) за тако многочлан састав, чији чланови не живе у истој држави, да опстане и ствара?

Срђан Ивановић: Зависи од концепције састава, Ундектету би такођер било логистички лакше да се сви чланови налазе у истој држави али с друге стране битније је наше музичко разумијевање него географска позиција, а тај микс разних људи са разним места има и своје добре стране, свако доноси своје утицаје и своје музичко разумијевање. А Ундектет је целебратион, музике свакако, џез музике, што да не, иако мислим да је музика универзална.

Владимир Николов: Мислим да је тајна у томе шта тачно радимо, да ли се свима нама допада сама музика, прича, који су све људи укључени у томе. То је везивно ткиво, оно што држи бенд заједно. Тренутно смо у најбољој постави до сада, па мислим да сваком од музичара и та чињеница пуно значи.

Представите нам чланове вашег састава.

Владимир Николов: У саксофонској секцији су, по мени, најбољи алт и тенор саксофонисти на овим просторима – Лука Игњатовић и Кристијан Млачак. Поред њих је Ђорђе Кујунџић на баритон саксофону, наша велика нова нада и једини подмладак на овом прелепом инструменту. У блех секцији су један и једини Марко Ђорђевић на труби и флигелхорни, поред њега одличан хорниста – Теодор Благојевић, који је музику сконтао за 5 минута, Владимир Вереш на тромбону, чији тон и приступ инструменту инспирише на неколико нивоа, и Милош Будимиров, такође одличан музичар и једини тубиста који разуме ову музику.

Срђан Ивановић: За Ное Клерка могу да кажем да је млади перспективни хармоникаш који се једнако сналази у класици и у џезу, а велики је поштовалац и љубитељ балканске музике тако да је савршен додатак Ундектету. За Малик Мезадриа, познатијег као Меџик Малик, не морам много рећи, брилијантан музичар који се, на наше одушевљење савршено уклопио у екипу у сваком смислу. Михаил Иванов је мој омиљени басиста и музичар с ким сам највише наступао пошто је такођер најдужи члан мог састава Блазин’ Quartet.

Пројекат сте започели за време студија у Холандији – да ли сматрате да је за (џез) музичара неопходно да бар део свог школовања и професионалног ангажмана проведе у иностранству? Владимире, Ви сте одлучили да се вратите, Срђане, Ви живите у Франуској – реците нам нешто више о својим изборима.

Срђан Ивановић: Мислим да је за сваког добро да проведе неко вријеме другдје да би своје боље познавао, а за џез музичаре мислим да је битно да проведу неко вријеме у неком окружењу гдје је понуда у сваком смислу велика да би могли да постигну што више у односу на своје могућности. На своју срећу или не ја нисам имао баш гдје да се вратим тако да сам наставио, послије 11 година сам се преселио у Француску, у Париз. Била ми је потребна велика сцена која ме гура ка бољем и вишем.

Владимир Николов: Мислим да су чак и давно пре ере интернета, на нашим просторима постојали људи са великим искуством у том пољу од којих сте могли научити пуно и овде. Што се одласка тиче, у питању је избор по питању искуства на сцени који је локално врло ограничен, па је једноставно боље имати више опција, видети свет из ширег угла. То помаже и стваралачки, у погледу саме музике коју радите. Што се повратка тиче, у мом случају је то био свестан избор везан за сам фокус делатности, а то је писање музике и аранжмана. Наставио сам своју сарадњу са ансамблима из Холандије и света, где рад иде боље, док живим на Балкану, где живот иде боље, па аутоматски имам неки имунитет по том питању, пошто сам на неки начин активан у одсуству. На крају није ни битно где живите, него шта заправо радите.

Владимире, поред других професионалних ангажмана, предајете и на Факултету музичке уметности у Београду, на Одсеку за џез и популарну музику. Како из перспективе професора оцењујете таленат и свежину домаће џез сцене? Шта је оно најважније чему покушавате да научите своје студенте, поред редовног програма, а што им може користити у даљем професионалном развоју и раду?

Владимир Николов: Мислим да су наши студенти врло талентовани и напредни, и драго ми је што такође видим да су врло активни музички и изван Факултета. Преко студија остварују и везе које су у неким случајевима круцијалне за њихово даље сазревање као музичари, а неки од њих су заиста изненадили и својим репертоаром. Покушавамо да их упутимо на сопствено истраживање, на стварање рутине рада и тражења инспирације без зависности од вањских утицаја. Битно је да схвате да је све у њиховим рукама, и да на овом свету не постоје ограничења ако пратите свој глас и имате здраве радне навике.

Срђане, на Београдском џез фестивалу публика је пре неколико година могла да Вас чује као лидера Блазин’ Quarteta. Који су пројекти још актуелни у овом тренутку и како сте задовољни из професионалног аспекта животом у Француској?

Срђан Ивановић: Тренутно радим на новом албуму Блазин’ Quarteta, под насловом Quaternity, снимамо у новембру и албум излази 2020. Почео сам још један бенд који се зове Xenos, странац на грчком, квинтет са пјевачицом с којим идемо у правцу рок и панк звука и реаранжираних српских, босанских, грчких пјесама. С професионалне стране сам задовољан могућностима у Француској, разноликости музичара и музике коју свирају и пожртвованости музичара.

На вашем другом албуму “Фраме анд Curiosity” , бришете све оквире, отварате нове могућности и подстичете на радозналост и слободно изражавање. Да ли мислите да је то будућност џеза и музике генерално, да ће постојати све мање оквира, што жанровских, што географских?

Владимир Николов: Мислим да су оквири у некој мери неопходни да би слобода и радозналост постојали. Оно што је нас подстакло да радимо на ту тему на овом албуму је то што писање и организација већег ансамбла само по себи подразумева некакав стабилан оквир где се сви крећемо. Па што је већи ансамбл, то је заправо већи и изазов ослободити простор око тога. Тако да је наш циљ да простор око оквира искористимо на прави начин и мудро проценимо колико нам на крају и требају.

Срђан Ивановић: Да, мислим да будућност јесте брисање оквира уз познавање истих прво. Мислим да је наша ера таква да географске и жанровске лимитације не служе много чему. Животна култура нам је помјешана, а музика огледа наш живот.

Реците нам нешто више о вашем другом албуму “Фраме анд Curiosity“?

Владимир Николов: Овај албум има 11 нумера у трајању од 68 минута, дакле доста новог репертоара који је настао у последње две године. У току стварања смо следели причу, пре свега, и покушали да дамо нови шмек целој музици, преко начина писања, до коришћења електронике и нових инструмената. На овом албуму у неколико нумера у саксофонској секцији имамо и флауту, кларинет, бас кларинет. Ја свирам гитару и клавијатуре, поред клавира. Технички смо такође много више времена провели и донели неке другачије одлуке него раније, како би добили бољи и компактнији звук. Снимали смо у Футуре Натуре Соунд студију у Панчеву. Милан Прокоп је урадио феноменалан посао на снимању, а онда Саша Јанковић је наставио истим путем у миксу. Мастеринг је рађио Емил Spányi у Швајцарској, такође на врло високом нивоу.

На албуму ће вам се придружити истакнути француски флаутиста Малик Mezzadri из Француске, боље познат као Магиц Малик. Како је дошло до ове сарадње и како је ова сарадња утицала на ваш звук и атмосферу на албуму?

Срђан Ивановић: Малик је савршен додатак нашем звуку и нашој екипи, јако сам сретан да је до сарадње дошло, упознао сам га преко музичара с којим обојица сарађујемо и позвао га на снимање и на гостовање на БЏФ. Надам се и циљамо ка томе да се ова сарадња настави и даље.

Владимир Николов: Размишљали смо пре свега ко би био довољно вешт на свом инструменту, а истовремено и необичан, неко ко би могао да да неки нови утицај у музици који иначе не бисмо очекивали. Кад је на крају Малик прихватио и дошао, приметили смо да се необично много унео у музику и у некој мери променио и њен ток, тако да смо морали да преобликујемо неке елементе како би се спојили са његовим необичним приступом музици и импровизацији. Али то је урадио на толико генијалан начин, да смо сви остали без речи. Унео је радозналост у музику и без да се труди.

Какав програм припремате за Београдски џез фестивал, шта ће публика моћи да чује?

Владимир Николов: Представићемо нови албум, урадићемо и неколико нумера са Маликом у којима он на албуму није учествовао, и по неку нумеру са првог албума које смо такође обрадили како би он био са нама. Биће и ЦД-ова у предпродаји на самом концерту.

Шта за вас лично значи Београдски џез фестивал, који се ове године одржава по 35. пут, а како видите његов значај за српску џез сцену и културне прилике?

Срђан Ивановић: Јако поштујем Београдски џез фестивал, мислим да је то институција која не бјежи од свог окружења и која уздиже Београд као град и која поштује Београдског слушаоца и подржава домаћу сцену.

Владимир Николов: Имајући у виду која све имена су наступала на овом Фестивалу, и колико дуго се одржао, прилична је част отворити његово 35. издање. Мислим да је од круцијалног значаја одржати га и даље и едуковати људе који иначе нису склони џезу, упутити их на посебност и континуитет овог стила и самог Фестивала.

Да ли можете да издвојите неки концерт који сте током претходних година слушали на БЏФ, а који до данас посебно памтите (и зашто)? Које концерте, поред вашег, препоручујете публици да посети на овогодишњем БЏФ?

Владимир Николов: Прошле године сам био врло пријатно изненађен наступом Јун Сун На, открио Јенсен Систерс, и верно пратио Боби Шуа и Биг Бенд РТС. Ове године бих морао да чујем Мингус Биг Банд, Чарлса Лојда, Џезмију Хорн.

Срђан Ивановић: Нажалост, једини пут којим сам присуствовао Београдском џез фестивалу је била година кад сам и свирао, а пошто сам био на турнеији нисмо много стигли да чујемо. На овом издању бих препоручио Енри Тексијеа који наступа послије нас, Стива Колмана и Чарлса Лојда, који су сваки на свој начин активни ветерани који су промјенили или и даље мјењају смјер музике на овај или онај начин. Подржао бих и отишао бих и на концерте домаћих група.