Да ли знате која је једина српска реч општеприхваћена у свим светским језицима?
Ако је одговор потврдан, сигурно не знате причу која се крије иза ње.
Готово да нема човека са територије наше земље који не зна да је једна реч из српског језика ушла у све остале светске језике.
Јединственост ове речи огледа се у томе што за њу данас не постоји замена, већ се само њом означава митолошко биће кога смо се плашили као деца, а данас је главни јунак бројних романа, филмова, серија, али и ликовних приказа.
Проглашена најлепша стара српска реч: Већина људи не зна шта она значи, а да ли сте и ви међу њима?
Милутин окончао живот скоком у хладну реку: Чин самоубиства образложио у опроштајном писму
Да ли патријарх Павле испуњава услове за канонизацију за светитеља? Званично није проглашен, а добио је ореол у београдској цркви
Једина српска реч општеприхваћена у свим светским језицима
Вампир је једина реч из српског језика која је општеприхваћена у свим светским језицима.
На енглеском језику "вампире", француском "вампире", италијанском "вампиро", шпански "вампиро", турски "вампир", немачки "вампир", дански "vampyr", пољски "wampir" итд.
Словенска митологија обилује бићима која као да су изашла из најгоре ноћне море. Нека од тих створења постала су интернационално популарна и завршила у многобројним романима и филмовима.
Легенде о појединим чудовиштима још су страшнија од холивудксе интерпретације, а такав је случај и са најчувенијим словенским монструмом – вампиром.
Опште је познато да је реч "вампир" једна од ретких, а можда и једина, реч из српског језика која се користи у целом свету.
Шта означава српска реч вампир?
Међутим, у вампире нису веровали само Срби. Ово демонско биће је у разним облицима и под разним именима познато код свих словенских народа, а посебно оних која живе на Балкану и у Украјини.
Називају се многим именима попут стригоји, лампири, лапири, једогоње, вједогоње, упири. Из овог последњег назива је и изведен српски назив "вампир".
Неке верзије прича о вампирима постоје још од памтивека. Постоји много различитих прича о томе како они изгледају, како настају и како могу да се убију.
Према предањима, особа која је била зла или која је оставила неке нерешене рачуне пред смрт, када умре може да постане вампир, који затим терорише село, сишући крв, давећи и убијајући људе и стоку.
За вампире се верује да су обично активни ноћу, па су људи, када би чули да се у њиховом месту дешава нешто чудно, да људи и стока на необјашњиве начине умиру, увече били посебно опрезни и закључавали би се у куће и затварали прозоре.
Докази о томе да су људи веровали у вампире, постоје већ вековима. Археолози су у Бугарској и Пољској налазили тела са срцима прободеним коцима или одсеченим главама и спуштеним код ногу. Као најефикасније оружје против вампира су многи Словени сматрали глогов колац.
Најпознатији српски вампир Сава Савановић није први вампир
Најпознатији српски вампир је, свакако, Сава Савановић, лик из приповетке "После деведесет година", Милована Глишића, по којој је снимљен хорор "Лептирица". За њега се везује и воденица у селу Зарожје код Ваљева.
Међутим први "документовани вампир" је Петар Благојевић.
Сматра се да је појам "вампир" први пут у западној Европи споменут у аустријским новинама "Wiennerischen Диариум" у извештају који је објављен 1725, у време кад је велики део Србије био под влашћу Хабзбуршке монархије (1717—1739).
У извештају под називом "Вампир вон Кисилево" наведено је да је у селу Кисиљеву, које се налази у општини Велико Градиште, преминуо извесни Петар Благојевић, а да је неколико недеља после њега умрло још десет особа у року од 24 сата и да су се дешавале још неке мистериозне ствари.
Ти људи који су умрли након Благојевића, како је написано у извештају, наводно су на самртној постељи рекли да су видели Благојевића који их је давио. И његова супруга је тврдила да јој се мртав супруг појавио у сну и да је од ње тражио да му да његове опанке. Престрашена жена је побегла из села након тога и није познато шта се десило са њом.
Зато су из Беча послали комесара и лекаре како би истражили случај. Они су отворили сандук у којем је сахрањен Благојевић, а на опште запрепашћење, утврдили су да је његово тело било савршено очувано као да је још увек жив и да није било никаквог непријатног мириса какав би се очекивао. Наводно су у његовим устима нашли и трагове свеже крви.
Пошто је дакле "доказано" да је Петар Благојевић односно Plogojowitz, како су му презиме писали Аустријанци, заиста вампир, његово тело је прободено коцем и спаљено.
И дан данас се на гробљу у Кисиљеву налази гробно место без ознака, за које се тврди да је у њему сахрањен Петар Благојевић.
Ширење речи и веровања у вампире
Након случаја са Благојевићем, спомињали су се и други могући вампири, а између осталих и један војник који је наводно из Грчке где је ратовао, убио једног вампира, али је донео "заразу" у село Медвеђа код Трстеника. Након његове смрти, и то место су "запосели вампири".
У 18. и 19. веку је у Европи владала права хистерија због вампира, а "виђали" су их у разним облицима, као чудовишта са оштрим зубима, као човеколико биће које је састављено од крви, без костију, неки су тврдили да могу да буду невидљиви и мењају изглед.
За популаризацију вампира у књижевности, а касније и у стриповима и филмовима, пре свега је заслужан ирски писац Брем Стокер и његов роман "Дракула". Роман је донекле заснован на историјској личности Владу Цепешу, влашком војводи из 15. века, познатом по суровим методама мучења и убијања, као што су набијање на колац.
Међутим, Стокеровом антијунаку је претходила прича Џона Вилијама Полидорија "Вампир" као претеча данашње романтизоване верзије вампира.
Србија Данас/В.Ј.