Подешавања Сачуване вести Претрага Navigacija
Подешавања сајта
Одабери писмо
Одабери град
  • Београд
  • Дечани
  • Јагодина
  • Крагујевац
  • Крушевац
  • Ниш
  • Нови Сад
  • Ораховац
  • Панчево
  • Пирот
  • Приштина
  • Призрен
  • Сомбор
  • Суботица
  • Штрпце
  • Ужице
  • Врање
  • Вршац
  • Зрењанин
  • Звечан

КЛАСА ВИСОКОГ РИЗИКА: Препознајете ли легенде СРПСКОГ ФИЛМА које данас обожавамо?

01.07.2017. 22:38
Пише:
Србија Danas/Noizz.rs
fdu
фду / Извор: Фото: Facebook/printscreen/Srbija (старе слике)

Слика из студентских дана.

Данас бисмо ову екипу тешко замислили у истом филму, али, те давне 1979. године дружили су се, сањали и развијали своје таленте као једна од најјачих класа у историји Факултета драмских уметности.

Фотографија ФДУ екипе из 1979. која се из књиге Жарка Лаушевића "Година прође, дан никад" преселила на друштвене мреже, интригира можда и више него чувена "турбо-класа" Владимира Јевтовића.

На њој су се нашли још неки јаки ликови наше глумачке сцене, али и нека помало заборављена лица; неке обожавамо, неке и не баш, али свакако - био је то занимљив скуп индивидуалаца, уметника који су оставили траг на сцени.

ЛЕПОТИЦА: Маргита из ЕКВ-а је била права рок принцеза а завршила је трагично

Ипак, после толико година, тек ретки ће их све препознати на овој слици. У првом реду су Гордана Шувак, Оливера Јежина, Зоран Цвијановић, Жарко Лаушевић и Сузана Петричевић. У другом реду су Владимир Илић, Дубравка Живковић, Соња Савић, професор Дедић и асистент Др. Владимир Јевтовић, а изнад њих стоје Светислав Гонцић, Бранимир Брстина и Андреја Маричић.

Била је то 82. класа професора Миње Дедића, коју су наводно звали "класа високог ризика", а, нажалост, многи ће данас то повезати са трагичним судбинама највећих фаца из екипе, Соње Савић и Жарка Лаушевића.

Тад је "висок ризик" вероватно подразумевао храброст у наступу и спремност да се мења свет.

СЕЋАТЕ СЕ? У богатој каријери, покојни Манда је играо и духа Елвиса Прислија у овом филму! (ВИДЕО)

- Часови Миње Дедића, апсолутног драмског генија, дан-данас ми одзвањају и враћају се као потпуно осмишљени кодови. Сећам се кад нам је честитао Нову 1981. и рекао нам: "Водите рачуна о томе да ћете ви бити уметници 21. века!" Помислила сам: "Шта он ту нас... Уметници 21. века?!" Једном у тоалету, сине ми: "Па да, он је сабрао цифре! Шездесет прво годиште плус 40 једнако је 2001!", О, како је једноставно кад се гледа с краја! Бескрајно хвала ФДУ, као и свим мојим учитељима пажње, воље и физичке. Захваљујући њима мој дух је преживео у невероватним условима. Заправо, цела моја младост се показује као изузетно богата и самосвојна. Моји блиски другови с класе: Буле Гонцић и Зоран Цвијановић, били су радикални људи. Слушали смо "Токинг хедс" код Цвије на Топчидеру, кад се овде мало знало о Дејвиду Бирну. Тај тип је ворхоловски употребио рокенрол. Саопштио је социолошке истине у скраћеним формама - то су римовани говори у пратњи цимбала који стоје на зачетку грчке трагедије. Дакле, желим да подигнем мермерну плочу свим својим пријатељима из младих дана. Просто, да се не заборави да је једног тренутка овде постојала слобода - испричала је својевремено Соња Савић у интервјуу за НИН.

Sonja Savić
Соња Савић / Извор: Профимедиа

Путеви су им се у међувремену разишли, али тад су били права екипа.

- Буквално нисмо излазили из просторија ФДУ. Дешавало се да млади редитељи дођу на ФДУ па сретну комплетно сређене и свеже колегинице са групе за продукцију које им кажу „Оне испијене, бледе девојке са подочњацима су колегинице које студирају глуму“ - испричала је Оливера Јежина, глумица, а касније и професорка ФДУ, у исповести за Блиц.

КЊИГЕ: Нису храна, али су посластица!

Кад би се мрднули са ФДУ - ишли су у кафану или СКЦ.

- У „Златни папагај“, први кафић у Београду моја екипа са ФДУ је одбијала да иде јер је био извикано место. Нови талас почетком осамдесетих година прошлог века дочекали смо у данас легендарним кафанама „Пролеће“ и „Мањеж“. Момци који су свирали у групама које су чиниле нови талас седели су у кафанама. Једном сам се после вежби на факултету враћала кући са својом другарицом са драматургије Биљаном Максић која ми је представила Срђана Шапера као нашег колегу са групе за филмску режију и члана новог бенда „Идоли“. Рекла сам јој „Супер ти је та група кад нико није чуо за њу“ и онда смо отишли и сели у башту ресторана „Пролеће“... СКЦ је тада био за нас центар света и апсолутни простор у којем су се сви авангардни моменти у уметности у СФРЈ премијерно одиграни - испричала је Јежина.