ЛУКАС БЕЛВО, РЕДИТЕЉ: "Желим да публика мисли шта год хоће"

Филм “Ово је наша земља” у четвртак 25. маја од 20 часова отвара овогодишње издање фестивала субверзивног филма ПЛАН Б, у Дому омладине Београда. О овом узбудљивом, интимном филму о претварању добронамерне медицинске сестре у ударну песницу екстремистичке политичке партије у француском малу граду, разговарали смо са редитељем Лукасом Белвоом (Луцас Belvaux).

Полин је млада и посвећена медицинска сестра, у новчаним проблемима и суочена са емоционалном празнино. Али да ли она заиста пати?

Лукас Белво: Наравно. Она је самохрана мајка двоје деце и недостаје јој љубав. Свакодневно се суочава са патњом. Са патњом других људи, физичком и друштвеном. Она је саосећајна особа. И пружа подршку крхким особама са којима ради сваки дан. А онда је ту и њена лична патња. Осећамо да нешто није уреду у њеном односу са оцем. И тај однос, било да је у питању отуђење или неки сукоб између њих, провлачи се кроз читав филм. Мислим да приступање популистичкој, екстремној политичкој партији, ма којој, увек и дефинитвно има везе са односом са оцем.

Филм прати и другу женску јунакињу, Ањес, која има одређене сличности са Марин Ле Пен. Шта је била Ваша идеја?

Лукас Белво: Желео сам да она више буде одјек, ехо, него прави портрет. Она је филмски лик инспирисан реалном особом, а та особа заиста нуди пуно материјала да се инспиришемо. На жалост. Радио сам на асосцијацијама на прву лопту – плава коса и њена оштрина. За грађане и гласаче ова два елемента се подсвесно препознају и делује и мимо политичких говора. Желео сам да се фокусирам на јавну страну њене личности. Ми њу никада не виђамо у приватном животу, иако је често виђамо код куће. Она је представљена једино у односу на политику, на митинзима и састанцима. То је слика коју она жели да представи, слика коју она бира и на којој ради, то је слика која и мене занима. Слика без нијанси како би била што ефектнија могућа, скоро као нека врста политичког слогана.

Ваш филм није само још једна “левичарска фикција”, са јасном политичком поруком. ВИше је покушај да разумемо шта то гура људе да подрже екстремне покрете и партије. Али, зар не постоји опасност да кроз  овај филм превисе саосећамо са таквим људима?

Лукас Белво: Постоји та опасност, али то саосећање нам је потребно. Оно је важно јер нам помаже да разумемо како смо доспели до овде. Али саосећање не значи идентификацију. Не желим да се публика идентификује са јунакињом. Идеја је да се буде са њом, поред ње, да се ставимо у њену позицију и да делимо њен поглед на свет како бисмо разумели пут који ју је довео дотле. Разумети тај процес не значи оправдавати га. То је нешто чему као редитељ посвећујем велику пажњу. Желим да публика мисли шта год хоће. Мислим да имамо са једне стране “тоталитрану” врсту кинематографије која намеће погледе на ствари  користећи ликове у филмовима, и позитивице и негативце. Са друге стране, имамо “демократску” кинематографију, у којој редитељ у филму не скрива свој поглед на свет, већ даје публици довољно слободе да развије сопствено мишљење.